Film Trepni dvaput (Blink Twice) danas se gleda drugačije, jer ga savremeni kontekst čini relevantnijim nego ikada. U vremenu kada se ponovo otvaraju pitanja moći, zloupotrebe privilegija i zatvorenih svetova ekstremnog bogatstva, ovaj film dobija novo značenje – ne kao aktuelna senzacija, već kao uznemirujuća opomena.
Radnja filma prati Fridu – Naomi Eki (Naomi Ackie), mladu ženu koja iz obične svakodnevice ulazi u svet zatvoren za većinu – svet privatnih aviona i ostrva. Frida vodi tih i neupadljiv život, rastrgnut između zajedničkog stana sa cimerkom, iscrpljujućeg posla i snova koji stalno ostaju za neko „drugo vreme“. Prilika da radi kao konobarica na ekskluzivnoj privatnoj zabavi tehnološkog milijardera Slejtera – Čeninga Tejtuma (Channing Tatum) deluje kao kratkotrajni beg iz rutine. Kada se smena zvanično završi, Frida odlučuje da ostane – zajedno sa prijateljicom Džes – Alija Šokat (Alia Shawkat).
Sve u tom svetu izgleda gotovo savršeno, do mere u kojoj se nameće sumnja da iza glamura mora postojati nešto jezivo. U jednom od naizgled bezazlenih trenutaka, Frida se obraća Slejterovom bliskom saradniku i psihijatru Riču – Kajlu Miklahlanu (Kyle MacLachlan), uz polušalu koja nosi više istine nego što bi trebalo: kaže mu da trepne dvaput ako je u opasnosti. Njegov odgovor – tiho, gotovo neprimetno, ali nedvosmisleno treptanje – menja ton filma i nagoveštava da raj ima svoj pakao.
PROČITAJTE I OVU VEST:
Režiser Judzin Džareki o Džulijanu Asanžu: razgovor o slobodi, odgovornosti i granicama stvaralaštva
Upravo ta lakoća prelaska granice između „normalnog“ i „nedodirljivog“ čini ovaj film posebno uznemirujućim. Ostvarenje ne nudi spektakl, već polagano gradi osećaj da se iza savršenog okvira krije sistem u kojem su moć i kontrola nevidljivi, ali zastrašujuće apsolutni.
Privatno ostrvo u filmu „Trepni dvaput“ nije samo mesto radnje, već simbol zatvorenog sistema u kojem se istina gubi u luksuzu. Pravila nisu izgovorena, ali se podrazumevaju. Granice postoje, ali se ne vide. Sve deluje dobrovoljno – dok ne prestane da bude.
U tom smislu, film neminovno priziva asocijacije na stvarne priče koje su poslednjih godina isplivavale u javnost. Ne insistira na direktnim paralelama, ali ih ni ne izbegava. Gledaocu prepušta da sam poveže tačke.
„Blink Twice“ je debitantsko dugometražno režijsko ostvarenje Zoi Kravic (Zoë Kravitz), koja se ovim filmom po prvi put potpisuje kao autor na velikom platnu. Iako je publika godinama poznaje kao glumicu iz niza zapaženih projekata, Kravic se ovde odlučuje za ambiciozan iskorak iza kamere, birajući psihološki triler kao prostor za istraživanje odnosa moći, poverenja i kontrole.
U svom rediteljskom debiju, Kravic ne poseže za efektnim žanrovskim trikovima, već gradi tenziju kroz atmosferu, detalje i unutrašnja stanja likova. Upravo ta suzdržanost i fokus na psihološku dinamiku čine „Blink Twice“ zanimljivim ne samo kao filmsku priču, već i kao jasan signal autorskog pravca kojim bi njena rediteljska karijera mogla da se razvija.
Napetost se ne stvara kroz šok, već kroz detalje. Čening Tejtum gradi lik koji je istovremeno šarmantan i uznemirujući, dok Naomi Eki Fridu tumači bez patetike – kao osobu koja pokušava da razume gde je granica između sopstvenog izbora i zamke.
U trenutku kada se javnost ponovo suočava sa pričama o zatvorenim elitnim krugovima i nevidljivim hijerarhijama moći, „Trepni dvaput“ deluje kao film koji je verovatno baziran na istitnitim događajima, bez da je to navedeno.
Možda nikada nećemo saznati koliko je devojaka poput Fride završilo na sličnim ostrvima – svojom ili tuđom voljom. Ono što film ostavlja iza sebe jeste nelagodno saznanje da takva mesta ne postoje samo u filmu, pričama i fikciji, već i u svetu koji rado veruje da se „loše stvari dešavaju negde drugde – nekom drugom“.
AUTOR: LENA KARMAN
PROČITAJTE I OVU VEST:
Pisac Stefan Simić o filmu „The Substance“ — film od kojeg vam nije dobro, ali od kojeg ne odustajete
PROČITAJTE I OVU VEST:
Premijerom filma „Kako je ovde tako zeleno“ Nikole Ležaića počeo 31. Festival autorskog filma
