Princip magazin u koloni sa 300 niških studenata „Napišite da smo dobro da se naše majke ne brinu“

Princip magazin se pridružio koloni 300 niških studenata kod sela Donja Sabanta, nadomak Kragujevca. U mraku i hladnoći i temperaturi ispod nule, sa zavojima na nogama, zastavama Srbije, Svetog Save, fakulteta u rukama, odlučno su marširali ka Kragujevcu, ka Sretenju, ka slobodi i pravdi.

Na prvo pitanje da li su umorni, oštro odgovaraju u megafon vojnom kadencom, odnosno radnom pesmom poziva i odgovora:

„300 niških studenta – 300 niških studenta;

U Kragujevac stiglo je – u Kragujevac stiglo je;

Niko nije umoran – niko nije umoran;

Mi za umor ne znamo – mi za umor ne znamo;“

Nošeni dahom istinoljublja, slobodarstva, rodoljublja i svetosavlja, olovnim nogama prešli su Gornju Toponicu, Aleksinac, Deligrad, Ražanj, Pojate, Paraćin Ćupriju, Jagodinu i mnoga druga manja mesta. Ukupno 138 kilometara, da bi stigli na poslednji čin „Sretnimo se na Sretenje“ – pridruživanja sa svojim drugarima koji su takođe pešačili iz Novog Sada, Beograda, Čačka, Kraljeva, Novog Pazara…

– Bilo je teških momenata, ali svuda su nas dočekali ljudi puni ljubavi, širom otvorenog srca, uplakani ali sa suzama radosnicama što nas vide. Svi oni su nam davali snagu da idemo dalje. Ne postoji ni selo, a ni kuća gde nas nisu dočekali. Da ne pričamo o gradovima, tamo je doslovno uvek bio vašar uz vatromet, pečenje, gibanice, kolače, kiflice…

Imamo svega, hrane i pića. Napišite da majke ne treba da brinu, da smo dobro, da nije hladno i da nismo gladni. Ima ko da nas voli – istakli su studenti niških fakulteta. 

Najteže im je bilo, kako kažu u Paraćinu, ali ne zbog rana, plikova, umora i promrzlina, već zbog Anje Radonjić koja je stradala tog kobnog 1. novembra ispod nadstrešnice u Novom Sadu.

– Kada smo stigli u Paraćin, svi smo plakali zbog Anje, kako ljudi sa strane koji su nas dočekali, tako i mi u koloni. Grlili smo se i plakali svi – kazali su oni.

Od prvog dana u Nišu, pa sve do Kragujevca, čuvali su se i pomagali međusobno. Nakon pešačenja jedni druge su previjali, delili hranu i sve što su mogli. One najvažnije ispite iz solidarnosti i čovekoljublja su položili sa desetkama „velikim kao kuća“.

Hteli smo da im prenesemo atmosferu u Kragujevcu, ali oni nisu hteli ni da čuju. Ne rade sve ovo zbog govora, dočeka, lovorika, zvona i praporaca – oni sve ovo rade jer se nadaju da će se probuditi u boljem društvu, koje nije otrovano korupcijom i lažima.

– Ne idemo negde zbog dočeka i hrane, mi hodamo i sve ovo radimo zato što želimo da se naši zahtevi ispune. Ljudi nas u tome podržavaju i to je najvažnije. Gledamo da svi naši protesti, sve naše akcije budu mirne i da nikada nikoga ne provociramo i da ne padamo na provokacije. Sve radimo u miru, gde ne može niko da pomisli da mi aludiramo na bilo kakvo nasilje i bilo kakvo uništavanje države, i njenog vrha. Mi samo želimo da se naši zahtevi ispune – složili su se u dahu.

Posebno im teško pada što se osim njih studenata, zastrašuju i profesori, doktori, nastavnici, učitelji, zaposleni u mnogim institucijama i brojni drugi građani, bukvalno svi koji podržavaju studente.

Više im se čini da se napadaju ljudi, nego što se ispunjavaju zahtevi koji bi neminovno doveli do toga da instituacije rade i da se poštuje Ustav.

– Zahtevi ne da nisu ispunjeni, nego cela situacija ide samo na gore – dobacuje jedan od njih.

Muči ih odnos medija prema njima, što ih nazivaju stranim plaćenicima, što prenose da ih treba gaziti kad odaju počast za stradale i što relativizuju novosadske žrtve, ali i fizičke napade na studente, čak i onda kada studentkinji polome vilicu bejzbol palicama.

– Svima je sada jasno da su mediji, naravno čast izuzecima, u službi propagande i sakrivanja istine i realne slike o tome šta se dešava u zemlji. Zato mi i šetamo i pravimo ovakve akcije da ljudi vide svojim očima, jer ništa od toga većina medija ne izveštava. Kako je bilo u početku – totalni mrak, sada se i pokazuje pomalo na televizijama i to je možda veliki znak za okončanje svega ovoga. Apsolutno svi moraju da znaju šta mi radimo, zašto to radimo i način na koji to radimo – odgovaraju u glas.

Na naše pitanje, da li je bilo u manjim mestima meštana koji nisu znali zašto oni prolaze kroz njihovo selo, niški studenti su odgovorili:

– Verujte na reč, da smo svi iznenađeni koliko su svi sve znali i koliko tek u ponekim mestima, ukućani svake pete-desete kuće nisu izašli da nas pozdrave. Glas se prenosio od mesta do mesta, kao u stara vremena.

Stvarno su nas svuda dočekali, svuda nas vole, svuda nas podržavaju i to je ono najvažnije – rekli su na kraju razgovora niški studenti pred ulazak u Kragujevac. 

Napominju da žele da žive u zemlji u kojoj institucije rade, da ih ne zanima ko je na vlasti, samo da svako radi posao za koji je plaćen! Pozdravljamo se, shvatamo šta god da im ponude, ne mogu da ih kupe, jači od kordona, šumom se ori nova vojna kadenca:

„Mi Nišlije pumpadžije idemo do Šumadije – mi Nišlije pumpadžije idemo do Šumadije;“

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ