Давно је немачки филозоф Имануел Кант рекао „Ништа не изазива побуну колико неправда; свака друга зла, која трпимо, нису ништа према неправди.“ А нама се догодила стравична неправда пре три месеца. Невини људи су страдали, а они још невинији – деца потражили су правду. Правду која је непознаница на овим просторима деценијама. На то су млади добили одговор проштепан батинама, гажењем, чак и ломљењем вилице.
Са осматрачнице ужаса, водим свакодневно унутрашње монологе са студентом/студентима које немам у кући. Понеку у мимоходу и кажем на протестима и из тог разлога мислим да је добро и овде оставити траг пера, односно тастатуре. И док пишем ово преиспитујем своје намере и жељу да вам уделим савет. Да ли ми вама можемо уопште нешто и да кажемо? Генерације осамдесетих и деведесетих су поптуно изгубљене, ми смо таоци кошмара, погрешно васпитавани да треба ћутати и трпети и да може горе. Тако се развио Стокхолмски синдром са неправдом и силеџијама, док су лопови наше младости црпели последње атоме нашег достојанства.
Неправда је постала свакодневна и свеприсутна. Ви не пристајете на то, ви не ћутите и не трпите, јер шта? Може боље!
Претплатите се да бисте прочитали цео текст
Претплата
3 € месечно
30 € годишње · 2,50 € месечно
Неограничен приступ свим текстовима Принципа. Откажите кад год желите.
Претплати се Претплати сеПодршка
10 € месечно
100 € годишње · 8,33 € месечно
Све што доноси претплата, уз већу подршку независном новинарству.
Подржи Принцип Подржи ПринципВећ сте претплатник? Пријавите се·Честа питања



