Princip kolumna: Fridini dani – ništa strašno
Dečja paraliza, više od 35 operacija, teška saobraćajna nesreća, spontani pobačaji – sve je to stalo u nekoliko desetina kilograma i 47 godina života, koliko je imala Frida Kalo kada je napustila ovaj svet.
Pre dve nedelje sam operisana, ništa strašno, vene na nogama, inače tako i sagledavam život, šta god da se desi – ništa strašno! Valjda sam ja neprobojna Gibraltarska stena, ledolomac, pripitomljena zver, lav-ovan, Mogli u kavezu, ili možda najbolji opis moje mame “optička varka”. U takvim situacijama, na dobro utabanom putu stoji znak “hrabrite sebe”, ne pitajte kako znam.
I sad bih mogla ovde da pišem, kako su neki doktori ispali nekorektni jer su moj problem hteli debelo da naplate, ali to je čisto trošenje reči, slova, vremena i vida, a ja generalno tako sagledavam život. Šta god je loše, ne hranite to, ne osvrćite se, kratko smo ovde, nemamo vremena!
Želim da podelim koliko je bilo izvanredno iskustvo na Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” i kakva je faca doc. dr Predrag Gajin.
Kako sam neko vreme provela tamo, u šali sam doktoru rekla “Ovde prvo neki šalter za psihijatra, pa tek onda sve ostalo”. U čekaonicama bolnica se najbolje ogleda statistika da trećina stanovništva ima nekih psihičkih problema.
Ima ljudi koji su tu svaki dan, dolaze sede, ne znaju šta će od sebe. Onda ima onih prenašminkanih žena, koje neće da čekaju ni pet minuta jer “znaš ti ko je moj muž, idem da se žalim” i tako u nedogled. No, “moj” doktor Gajin, sa lakoćom pleše manuet sa svim dijagnozama i pre nego što mu se čovek obrati – zna o čemu je reč. Sa svima je isti, i sa gangrenoznim pacijentima, sa Romima, sa sirotinjom, sa gospodom. Sa svakim da porazgovara, da ga potapše po ramenu, da osokoli i ohrabri – ništa strašno.
A da mu nije lako, nije, i ne samo njemu, celokupnom medicinskom osoblju. Sestre mi pričaju, da niko ne piše o tome šta su sve prošle na raznim odeljenjima, da su ih pacijenti vređali, pljuvali, udarali… Imam dosta u porodici medicinara i prosvetara i znam koliko se srozalo poštovanje prema obe profesije. Ima naravno svega i nisam ovde da zauzimam stranu, samo sagledavam da je žalosno koliko smo kao društvo postali bezosećajni. Nije tako samo kod nas, znam vrlo dobro kako je i u drugim zemljama. Baš to nas je i dovelo do toga, da pacijenta kasnije nema ni ko da previje. Jednostavno nemamo patronažu, jer nemamo dovoljno njih koji su spremni da se tim poslom bave.
Pa sam to radila sama. Mislila sam kada odvijem zavoje i vidim rane na mom telu – gotovo, povraćanje, padanje u nesvest, molitva. No, kako je Frida Kalo rekla “Na kraju dana, možemo izdržati mnogo više, nego što mislimo da možemo podneti”. Dakle kompjuter, kupatilo, Jutjub i ja u gluvo doba noći, nova životna lekcija kako se previti, čaša šampanjca – “ništa strašno”. Ujutro dok doručkujem na frižideru mi stoji Fridina fotografija, tek toliko da me podseti da se sve može preživeti.
Dok sam kloparala po stanu nedeljama, mnogo sam razmišljala koliko i samo – kroz naše borbe postajemo bolji i jači. Dok te život ne očeše, ne možeš ništa ni da naučiš. Šta je mučilo i stvaralo, velikane Almodovara, Tarakovskog, Kalo, Goga, Čehova (mala mi je kolumna da napišem sve one kojima se divim) pa su napravili vanvremenska dela?
Kapitalizam, konformizam, materijalizam… sve to nam je puno toga dalo, ali mnogo više oduzelo. Naša čula su otupela, ulenjili smo se i postali slabašni.
Moral nam je uprljan, ne živimo za više ideale, retko ko ima cilj, ne snalazimo se u prirodi, ne znamo više ni sami sebe da lečimo. Bojimo se svega, iako je u Bibliji na više od 300 mesta napisano “Ne boj se”. Kako kaže otac Gojko Perović “Strah životu kalja obraz”.
Neka bude bol, neka bude lepota, neka bude muka, neka bude sreća, neka bude život. Slava mu!
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
Ostavite komentar
Želite da se pridružite diskusiji?Slobodno dajte svoj doprinos!