Svet visoke mode deluje nedostižno i blistavo – sve dok ne zavirite iza kulisa. Neprodata garderoba luksuznih brendova često ne završava na rasprodajama, već u vatri, pod zemljom ili u pustinji. Na taj način poznati modni brendovi čuvaju ekskluzivitet, ali i uništavaju prirodu, i to samo da bi luksuz ostao – luksuz.
Britanski modni brend Burrberry je 2018. godine priznao da je uništio neprodate proizvode u vrednosti od preko 28 miliona funti, uključujući odeću, aksesoare i parfeme, kako bi zaštitio svoj brend od falsifikata i održao ekskluzivnost.
Slično tome, švajcarski luksuzni konglomerat Richemont, vlasnik brendova kao što su Cartier i Montblanc, je između 2016. i 2018. godine otkupio i uništio neprodate satove u vrednosti od gotovo 500 miliona evra kako bi sprečio njihovu prodaju po sniženim cenama na sivom tržištu.
Što se tiče Louis Vuittona, postoje tvrdnje da brend uništava neprodate proizvode kako bi održao ekskluzivnost i sprečio pad vrednosti svojih proizvoda. Međutim, kompanija je demantovala ove tvrdnje, navodeći da ne spaljuje neprodate proizvode i da se zalaže za održivo upravljanje zalihama.
Ove prakse su izazvale reakcije javnosti i dovode u pitanje etičnost takvih postupaka, posebno u svetlu globalnih napora za održivost i smanjenje otpada.
Kao odgovor na ove zabrinutosti, Francuska je 2020. godine usvojila zakon koji zabranjuje uništavanje neprodate odeće i obuće, podstičući brendove da pronađu alternativne načine za upravljanje viškovima, poput donacija ili reciklaže.
Iako se često ponavlja tvrdnja da je modna industrija drugi najveći zagađivač na svetu, to nije sasvim precizno. Najnovije analize pokazuju da moda jeste jedan od najvećih zagađivača globalno, ali nije nužno druga po redu – to zavisi od kriterijuma merenja (emisije CO₂, upotreba vode, količina otpada).
Prema podacima Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, modna industrija je odgovorna za oko 8 do 10 odsto ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte, proizvodi čak 20 odsto svetske otpadne vode, i generiše više od 92 miliona tona tekstilnog otpada godišnje.
Brza moda dodatno doprinosi problemu, podstičući masovnu proizvodnju, niske cene i kulturu bacanja. Iako možda nije tačno da je moda drugi najveći zagađivač, jasno je da njen uticaj na životnu sredinu ostaje ogroman i zahteva ozbiljnu pažnju.
Istina je da se neprodata odeća ponekad zakopava u pustinjama, a najpoznatiji primer za to je pustinja Atakama u Čileu. U ovu oblast svake godine stižu stotine hiljada tona polovne i neprodate odeće iz Evrope, Azije i Severne Amerike. Dok se deo te robe preprodaje na lokalnim pijacama, ogroman višak završava napušten, spaljen ili zakopan u pesku. Odeća je često izrađena od sintetičkih materijala koji se teško razgrađuju, što stvara ozbiljne ekološke probleme: zagađenje tla, podzemnih voda i širenje mikroplastike.
Pustinja Atakama je zbog toga dobila nadimak „groblje brze mode“, a svetski mediji poput BBC-a, i Deutsche Welle-a izveštavali su o ovom sve većem ekološkom skandalu.
Zakopavanje odeće često je jeftinije rešenje za modne kompanije nego odgovorno recikliranje ili doniranje, što otvara važna pitanja o odgovornosti modne industrije u eri klimatske krize.
Potrošači često kupuju masovno jer su naviknuti na niske cene, stalne rasprodaje i osećaj „moram da imam nešto novo“. Brza moda podstiče impulsivne kupovine kroz algoritme, marketinške trikove i psihološki pritisak da stalno budemo „u trendu“. Ali cena koju plaćamo nije samo na kasi — već i u vodi koju trošimo, vazduhu koji zagađujemo i ljudima koji rade u nehumanim uslovima.
Zato je najbolji savet: kupujte manje, ali kvalitetnije. Postavljajte sebi pitanje: da li mi ovo stvarno treba, i koliko puta ću to obući? Podržavajte male proizvođače, menjajte, pozajmljujte, popravite staro — i cenite odeću kao priču, a ne kao otpad, baš onako kako su to naše bake i deke radile.
Princip magazin
