Нада Аничић Црљеница: Достојевски је у људском паду видео могућност повратка добру

Фјодор Михајлович Достојевски рођен је 11. новембра 1821. године у Москви. Два века касније, његови јунаци као да и даље живе међу нама. Раскољников из „Злочина и казне“ могао би данас да тражи оправдање за свој поступак у уверењу да циљ оправдава средство. Кнез Мишкин из „Идиота“, са својом добротом и искреношћу, тешко би се снашао у свету у којем се наивност често приписује онима који одбијају да учествују у туђој суровости. А Иван Карамазов и даље би постављао оно неподношљиво питање: како прихватити свет у којем страдају невина деца?

Достојевски није стварао јунаке да бисмо их волели или осуђивали. Његови ликови нас узнемиравају управо зато што у њима препознајемо сопствене противречности. Соња Мармеладова верује у могућност искупљења и онда када за њега готово да нема наде. Дмитриј Карамазов разапет је између страсти, кривице и чежње за очишћењем, док Аљоша Карамазов покушава да на људску патњу одговори љубављу. У њиховим судбинама нема једноставних одговора, баш као што их нема ни у нашем времену, у којем се о правди често говори гласније него о савести, а о слободи више него о одговорности.

На 205. годишњицу рођења великог руског писца, о човеку који је преживео смртну пресуду, сибирску робију, болест и личне губитке, а потом створио неке од најзначајнијих романа светске књижевности, разговарали смо са Надом Аничић Црљеницом, теологом, поетесом, хуманитарним радником и председником Одбора за културу Велике руске матице. Говорили смо о вери и сумњи, греху и праштању, о Достојевсковом односу према Србима и о томе како је Свети Јустин Ћелијски у његовом делу препознао дубину хришћанског разумевања човека.