“Gleda život koji je pun ravnodušnih lica – te gomile besmislenog, ničim neoplemenjenog mesa, što se hrani, ždere, peva i razmnožava, postajem li jedan od njih?” napisao je čuveni Momo Kapor u još čuvenijem romanu Una, delu koje je postalo gotovo obavezna lekcija o mladosti, identitetu i nemirima koji čoveka zauvek promene. Upravo taj roman bio je povod za razgovor sa glumicom Magdalenom Mijatović, koja na sceni Zvezdara teatra maestralno igra jednu od najintrigantnijih junakinja domaće književnosti – Unu Vojvodić.
Sa Magdalenom smo se brzo složili oko jedne stvari: retko koja rečenica, kao gorepomenuta, otvara prostor za razmišljanje o identitetu i prolaznosti kao Kaporova. Magdalena priznaje da je rad na toj predstavi bio retka privilegija.
– Retko se sreću ljudi spremni da se zajedničkim snagama danonoćno bave stvaranjem pozorišne predstave. Upravo zato je rad bio istovremeno zahtevan i duboko inspirativan – istakla je glumica za Princip magazin.
Objavljen 1981. godine, roman Una stekao je status kultnog štiva jer je progovorio o zabranjenoj ljubavi, generacijskim sukobima i prelomnim trenucima zbog kojih više nikada nismo isti. Iz tog romana proizašli su film, dramske adaptacije i čitava jedna generacija koja je u istoimenoj junakinji prepoznala sebe, ili profesora Babića, ili barem onu vrelinu, koju su/smo nekada nosili.
U samoj priči, našu sagovornicu najviše je privukla istinitost Kaporovog romana – hrabrost da necenzurisano progovori o ciklusima koji se istorijski ponavljaju, naročito kroz borbu mladih ljudi za slobodu.
– Mislim da je priča koju je važno čuti, pročitati, pogledati… Svako ponaosob, empirijski, ima nešto što ga se intimno tiče unutar ove priče – bilo da je to politika, ljubav ili strah od sopstvene prolaznosti. A roman je takav kakav jeste: nedvosmislen. Ne dopušta nam da se sakrijemo od sopstvenih misli, već nas tera na suočavanje.
Pozorišna verzija Une, za koju se traži „karta više“ u Zvezdara teatru, čita Kapora iz jednog savremenijeg ugla – kao priču koja ne pripada samo osamdesetima, već svakom vremenu u kojem se sloboda, želja i nemir sudaraju sa društvenim normama.
Režija gradi odnos između profesora Mišela Babića i studentkinje Une na način koji spaja erotiku, nostalgiju, politiku, pobunu, ali i tihu rezignaciju jednog čoveka koji je umoran od sopstvene samoće. U predstavi, osim naše sagovornice igraju Nikola Ristanovski kao Mišel Babić, Sena Đorović kao Olga Babić i Marko Gvero u ulozi prorektora Dukića.
Predstava, baš kao i roman, ne nudi gotove odgovore. Umesto toga, publiku uvodi u svojevrsni lavirint misli.
– Ne znam koje odgovore možemo dobiti, ali mislim da možemo postaviti prava pitanja. A to možda vodi do nečeg neočekivanog. Ono što znam je da nam ova priča može pružiti osećanje manje usamljenosti u vremenu u kojem živimo.
Na kraju razgovora, glumica dodaje da publika često zaboravlja jednu važnu misao: sloboda nije društvena ljubaznost – ona je lični rizik. A Kapor je to umeo da kaže najbolje od svih:
„Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće reći: ‘Budite malo slobodniji.’ To morate sami da rizikujete i da platite cenu na koju ste spremni.“
AUTOR: LENA KARMAN
