Pred praznike sam spasila mladiću život, ma koliko mi je teško to da osvestim i napišem – tako je bilo.

Šta se dešavalo u meni pre tog trenutka, a šta nakon, vredno je objasniti, stoga ću to prvo podeliti.

Pre 10 godina sam imala dokumenta EU, jer sam neko vreme provela u Pragu. Kada sam saopštila našem ocu Iliji da ću ja od sada da živim u Beogradu, on se čovek toliko zagrcnuo, da mu umalo nije ispala šolja čaja. Tada je održao govor, kako je inače pričao, sa vrlo malo reči – sve.

“Ovde se ne cene ljudi koji su vredni, pošteni, sa kičmom i principima. Znam da preko nije sve sjajno, ali jeste makar ono osnovno. Ti vidi šta ćeš”.

Mnogo mi odzvanjaju te reči u ovom periodu i zaista ne želim da pišem ovde kakav sam ja radnik, neka dela sama govore. Ne znam ni sama na koliko sam medijskih konkrusa za finansiranje magazina, izašla u prethodnom periodu – odbijeno, odbijeno, odbijeno. Kada čovek malo bolje pogleda i pregleda ko dobija sredstva, to ni ne postoji, internet lepo kaže “404 error”, “404 error”, “404 error”.

Znam da se nekima neće svideti što ovo pišem, ali odlično, nastavljamo dalje.

Tu kreće sav moj očaj, stropoštavanje, ambis, čak i neka doza mržnje koja je meni tako strana, koja umara, iscrpljuje više od napornog rada u kojem se davim mesecima.

Nepravda koju prezirem, koje se gnušam, protiv koje se borim godinama. Ja zbog prirode svog posla moram da budem asertivna, uostalom ja sam ljude navikla na to. A u meni mrak. Niti ovom društvu trebam ja ovakava, niti ovo društvo treba mene ovakvu.

Najvažniju lekciju koju sam naučila kada sam sama prepešačila 1.000 kilometara u okviru hodočašća “Camino de Santiago”, jeste “ne brini”. A ja opet brinem. Opet sam upala u “trku pacova”. Misli mi kao vrane kolaju glavom i vrtim onu priču “otac, sin, automobil”. Sin nasledi auto od oca i on ga posavetuje da ode na procenu. Prvi mu kupac kaže “starudija ne vredi ništa”, drugi “svega nekoliko hiljada dolara”, a treći “ovo je izuzetno vredan auto i vredi na stotine hiljada dolara”. Sin se vrati kod oca i on mu objasni da je tako i u životu “na pravom mestu ćeš dobiti pravu vrednost”.

Misli se ubrzavaju i kao stampedo jurišaju, uz to i režu kao britva:

“šta si očekivala”

“ne gubi vreme”

“ne smeš”

“ne ti”…

Ispred mene na pešačkom prelazu u Kneza Miloša, vrlo prometnoj ulici – mladiću ispadaju bežične slušalice, on instinktivno kreće da ih pokupi. Hvatam ga za ranac, povlačim ga snažno nazad. Nailazi autobus pod punom brzinom. Naši pogledi se sreću i oboje shvatamo šta se dogodilo. On bled, ukopan, ne govori ništa. Ostali isto u šoku. Kada se upalilo zeleno svetlo za pešake, sakupim mu slušalice, dodam i nastavim dalje, opet sama sa sobom:

“Bože praštaj”

“kakav znak”

“neću da brinem”

“u tvojim sam rukama”

“kakva god bude borba – dobro je”.