Đorđe Bulajić je ovogodišnji dobitnik evropske nagrade za arhitekturu. Ovaj mladi umetnik, koji već šest meseci živi i radi u Njujorku, niže samo uspeh za uspehom a njegova nagrađena publikacija “Spectres of the Concrete Atlantis” biće objavljena na jesen širom Evrope.
– Ovogodišnji sam dobitnik LINA Writing Award 2025, prestižne evropske nagrade za arhitekturu koju dodeljuju Irish Architecture Foundation (IAF) i dpr-barcelona u okviru Evropske arhitektonske platforme LINA. LINA Writing Award je deo programa LINA European Architecture Platform – inicijative posvećene podsticanju novih kritičkih glasova u arhitekturi i prostornoj kulturi. Ova prestižna nagrada namenjena je autorima koji promišljaju arhitekturu i izgrađeno okruženje kroz savremene, interdisciplinarne i kritičke pristupe.
Moja nagrađena knjiga “Spectres of the Concrete Atlantis” biće objavljena na jesen ove godine od strane Irish Architecture Foundation (IAF) i dpr-barcelona. Knjiga je na engleskom jeziku i biće dostupna u svim knjižarama širom Evrope.
U njoj preispitujem silose i druge oblike industrijske arhitekture izgrađene širom Sjedinjenih Američkih Država krajem XIX i početkom XX veka, identifikujući ih kao proto-platforme savremene digitalne infrastrukture i ističući neraskidivu vezu ovih formi sa paradigmama moći, kontrole i promenljivih oblika kapitalizma. Publikacija uključuje i vizuelni esej koji, gotovo pedeset godina nakon letnjih sesija Rejnera Benama sa studentima sa Columbia University i State University of New York – i objavljivanja njegove knjige A Concrete Atlantis: U.S. Industrial Building and European Modern Architecture, 1900–1925 – kritički sagledava ove radikalne arhitektonske forme koje su nesumnjivo imale veliki uticaj na razvoj arhitekture XX veka. Pored toga, u ovu publikaciju sam uvrstio i intervju sa Polom Goldbergerom, profesorom na Parsons School of Design – The New School, nekadašnjim arhitektonskim kritičarem The New York Timesa i The New Yorkera, i dobitnikom Pulicerove nagrade za kritiku 1984. godine – jednog od najviših priznanja koje jedan autor može dobiti tokom karijere – priča za “Princip magazin” Đorđe Bulajić.
Već šest meseci živite i radite u Njujorku. Vi ste asistent na Univerzitetu…
– U januaru ove godine preselio sam se u Njujork kao gostujući istraživač i predavač na departmanu za arhitekturu Parsons School of Design – The New School. Nakon Italije i Holandije, ovaj period predstavlja poslednju fazu mog doktorskog istraživanja, u kom sam zapravo imao dragocenu priliku da uživo posetim i bliže posmatram sva arhitektonska dela u SAD o kojima pišem u svojoj disertaciji. Istovremeno, akademsko okruženje na Parsonsu, sa svojom otvorenom i interdisciplinarnom atmosferom, pružilo mi je idealan prostor za razmenu ideja i testiranje svojih istraživačkih hipotezi kroz predavanja, radionice i razgovore sa kolegama i studentima.
Kako je izgledao vaš profesionalni razvoj? Dosta toga ste uradili za svojih trideset godina…
– Osnovne i master studije arhitekture sam završio u svom rodnom gradu, na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, gde sam nakon toga i radio prvenstveno kao istraživač na međunarodnom istraživačkom projektu, a zatim i kao asistent na Departmanu za Arhitekturu. Od 2019. do 2022. moj istraživački rad bio je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, a 2022. godine sam dobio trogodišnju stipendiju italijanskog Ministarstva za univerzitete i naučna istraživanja (MUR) za moje doktorsko istraživanje na Politecnico di Milano. Tada sam se preselio u Milano u Italiji, gde sam takođe radio i kao asistent na Departmanu za arhitekturu i urbane studije.
Zatim, 2024. godine svoje istraživanje nastavio sam u Roterdamu, u Holandiji, zahvaljujući prestižnoj evropskoj IDEA League stipendiji, koju dodeljuje istoimena alijansa pet vodećih evropskih univerziteta u oblasti nauke i tehnologije: TU Delft, ETH Zürich, RWTH Aachen, Chalmers i Politecnico di Milano.
Tokom boravka u Holandiji, pored svog doktorata bio sam angažovan i u nastavnim i istraživačkim aktivnostima na Departmanu za arhitektonsku filozofiju i teoriju, Faculty of Architecture and the Built Environment, TU Delft, i nakon toga, Njujork se nametnuo kao logičan sledeći korak. Pored akademske karijere, još od studentskih dana paralelno se bavim i arhitektonskim projektovanjem. Radio sam u različitim arhitektonskim timovima, studijima i biroima, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, gde sam učestvovao na različitim međunarodnim i nacionalnim arhitektonskim konkursima, izložbama i slično.
Koliko savremeni trenovi u arhitekturi učestvuju na vaš istraživački rad?
– Moj istraživački rad promišlja arhitekturu kao autonomni sistem, odnosno izolovani prostorni entitet koji funkcioniše prema sopstvenim pravilima, često nezavisno od neposrednog urbanog okruženja. Posebno me zanimaju metafizičke dimenzije takvih formi u arhitektonskim praksama XX i XXI veka – njihova simbolika, kulturni značaj i način na koji oblikuju našu percepciju prostora ali I svakodnevni život.
U okviru toga, bavim se i nekim od najnovijih fenomena u građenoj sredini današnjice, pre svega tipologijama koje proizilaze iz ubrzanog razvoja digitalne infrastrukture: data centri, server farme i druge zgrade prvenstveno projektovane za mašine, a ne za ljude. Te strukture, iako su često potpuno isključene iz javnog diskursa, postaju ključni prostori našeg doba, prostori gde se odvija veliki deo digitalne strane našeg svakodnevnog života, i samim tim prostori koji paralelno sa širenjem informacionih tehnologija i njihove infrastrukture trenutno imaju sve veći uticaj na današnje društvo.
Polazeći od toga, trudim se da moj rad bude relevantan i od izuzetne važnosti za savremeno društvo i kulturu, kako bi doprineo boljem razumevanju tih prostora i procesa koji ih formiraju I oblikuju, ali i kako bi otvorio prostor za kritičko promišljanje i diskusiju o njihovoj trenutnoj I budućoj ulogi.
Kako vidite ulogu arhitekte u društvu danas? Smatrate li da je arhitektura u Srbiji dovoljno cenjena kao umetnička i društvena disciplina?
– Danas je uloga arhitekte u društvu svakako manje vidljiva nego ranije, ali to nije isključivo situacija u Srbiji, već nažalost predstavlja i globalna stanje u okviru profesije. Ipak, to ne znači da je arhitektura danas manje relevantna; naprotiv, arhitektonska ekspertiza danas je od presudne važnosti za niz globalnih izazova sa kojim se susrećemo – od ekoloških, pa sve do tehnoloških pitanja savremenog doba. Na percepciju profesije i dalje snažno utiče istorijski narativ grandiozne uloge koju je arhitekta imao tokom 20. veka, u vreme intenzivne modernizacije I transformacije društva, umetnosti pa i građenog okruženja. Nakon perioda masovne industrijalizacije društva I dva svetska rata pojavile su se istaknute figure u arhitektonskom diskursu koje su u potpunosti oblikovale našu građenu sredinu – trgove, parkove, zgrade, a ponekad čak I potpuno nove gradove. Takva “herojska” pozicija arhitekte u društvu 21. veka više ne može biti standardno očekivanje, ali to svakako ne znači da je arhitektura danas pasivna.
Arhitektura nikad nije pasiva, ona nas neprestano okružuje i oblikuje naše svakodnevne živote, bilo da smo toga svesni ili ne. Naše fizičko okruženje kodira društvene ideje, nosi političko značenje i odražava kulturne vrednosti. Arhitektura je nesumnjivo najjasnije ogledalo onoga što mi jesmo kao društvo i kroz arhitekturu se materijalizuju naši ideali, strahovi i težnje. Ona je najčitljiviji izraz onoga što biramo da vidimo, ali i onoga što smo spremni da ignorišemo.
Zbog toga je odgovornost arhitekata danas možda veća nego ikada – u vremenu kada društvo pokazuje sve manje interesovanje za procese koji utiču na građenu sredinu, naš je zadatak da oblikujemo prostore koji ne samo odgovaraju potrebama savremenog života, već i odražavaju vrednosti društva kakvom težimo da postanemo.
Kakvi su vam planovi za naredni period? Nameravate li da se vratite u rodni Beograd?
– Trenutno moj glavni fokus je da do kraja godine završim svoje doktorsko istraživanje, koje se sada nalazi u poslednjoj, najintenzivnijoj fazi – pisanju disertacije. To je proces koji ne podrazumeva samo prenošenje višegodišnjeg istraživačkog rada na papir, već i promišljanje o načinu na koji će rezultati ovog rada doprineti arhitektonskoj disciplini. Nakon odbrane doktorata, otvara se mnogo različitih pravaca u kojima bih mogao da nastavim. Definitivno verujem da ću, barem u skorijem periodu, ostati u Njujorku, jer ovaj grad pruža bezbroj mogućnosti, kako u akademskom, tako i u profesionalnom kontekstu.
Osećaj da ste deo globalnog centra ideja, inovacija i susreta najrazličitijih ljudi i disciplina stvara neverovatnu energiju i prostor za saradnju. Ono što me posebno privlači i motiviše ovde jeste činjenica da u Njujorku granice uspeha praktično ne postoje već sve zavisi od toga koliko ste spremni da učite, radite i eksperimentišete. Taj osećaj otvorenih mogućnosti i stalne razmene ideja za mene je izuzetno dragocen i verujem da će oblikovati i moj sledeći korak, bilo da ostanem u akademskom svetu, razvijam nove istraživačke projekte ili zakoračim u meni potpuno nove formate rada.
Beograd je za mene jedno veoma posebno mesto na ovom svetu. Tamo su moja porodica, moji prijatelji i ljudi koje volim i bez obzira koliko daleko odem ili dugo ostanem negde drugde, Beogradu ću se uvek rado vraćati.
Autor teksta: Dafina Dostanić
