Danica Radulović o filmu „Ruski konzul“: „Priča pogađa kada shvatite da je to večita naša istorija muka“

Danica Radulović važi za glumicu sa najlepšim plavim očima i dečjim osmehom na licu. Već tri decenije je prisutna, kako u serijama, tako i filmovima. Nikada se u svojoj dosadašnjoj karijeri nije laktala, a svaki minjon koji je odigrala bio je upečatljiv.

U filmu „Ruski konzul“ Miroslava Lekić, koji je snimljen po istoimenom romanu Vuka Draškovića, Danica igra glavnu medicinsku sestru Mirjanu  koja je sama i razvedena,  a radi i bori se u prizrenskoj bolnici sedamdesetih godina prošlog veka.

-Mirjana je svesna svih političkih situacija i čuva se da zadrži svoje mesto i egzistenciju. Doktor Ilija (Neboša Dugalić) koji stiže u bolnicu je neko ko je van njenog sveta, dopada joj se, pokušava da ga upozori i pomogne. Ali u trenutku kada oseti da može da je povuče na dno, ona bira da spase sebe. To je slojevit lik, koji sam iz dubine duše razumela, jer je pozicija žena i danas, nažalost, slična. Ne svuda, ali u malim malograđanskim sredinama jeste – priča Danica Radulović.

Iako je na početku govorila glavnom junaku da ne staje ni na čiju stranu i na neki način bila pozitivan lik, kasnije se i ona okreće protiv Ilije Jugovića… Mislite li da se ijednog trenutka pokajala zbog svoje odluke, a tako je reagovala jer je bila odbijena od doktora Ilije?

-Ja sam je igrala kao da se kaje. Postoji i scena koja nije ušla u film, kada mu izriču presudu, njoj je žao. Nije očekivala da će kazna biti tako stroga. Neko moj lik tumači kao da se svetim. Svakako je bila odbijanjem Ilije povređena ali veliko zlo nije želela. Reagovala je onako kako je morala da bi se zaštitila. Različito tumačenje mog postupka se meni jako dopada, odnosno kada publiku pobudite da dublje razmišlja.

„Skinuli“ ste akcenat ljudi sa Kosmeta. Koliko je to bio izazov s obzirom da ste rođena Beograđanka?

-Bio je veliki izazov koji sam sa radošću prihvatila. Imala sam prijatelje u Prištini i 80 – tih godina prošlog veka koje sam tada posećivala. I tada mi je taj akcenat bio jako zanimljiv. Radila sam na njemu i srećna sam što sam dobila pohvale. Pomogao mi je dijalekat da se odvojim od Beograđanke i izgradim lik žene iz Prizrena.

Da li ste pre početka snimanja čitali „Ruskog konzula“ kao i druge knjige iz Draškovićeve trilogije, „Nož“ i „Molitvu“?

-Nisam pročitala knjigu jer nisam htela da mi se meša scenario koji je malo promenjen, sa romanom. Pročitaću ga sada, kada je film dobio svoj život i videti šta smo uradili i postigli. Nisam čitala ni ostale knjige.

U moje vreme, jer ja sam dete stare Jugoslavije, te su knjige bile zabranjene. Svakako su literatura koju ću sada sa zadovoljstvom pročitati.

Direktan partner vam je bio Nebojša Dugalić ali ste imali scena i sa Žarkom Lauševićem. Kako ćete pamtiti ove saradnje?

-Raditi sa vrhunskim glumcima, umetnicima i ljudima, je nešto što uvek priželjkujete. Oni su divni partneri i jednostavni ljudi. A svi znamo da doći do jednostavnosti je najteže i vrhunski cilj.

Laušević je na set dolazio sa hemoterepije koje je primao. Koliko je snimanje psihički bilo teško za celu ekipu?

-Žarko je izuzetan profesionalac koji se sve vreme trudio da ekipi ne ostavlja teret. Svakom glumcu koga ne poznaje je prilazio sam, upoznavao se i razgovarao. Mi kao ekipa, učinili smo sve da mu omogućimo što udobniji rad i zaštitimo njegovo krhko zdravlje. Nosili smo maske, menjali planove… Bili smo zahvalni, što radi sa nama u tako teškoj životnoj situaciji.

Lekić je u jednoj sceni filma tačno opisao Lauševićev odlazak sa ovog sveta…

-Da, nestao je u trenu. Još uvek nismo svesni. Al kako kažu, živeće još dugo sa svojim filmovoma i u našim mislima.

Koliko ste bili u prilici da na setu menjate tekst i prilagođavate situaciji?

-Tekst je bio jako dobro napisan, tako da nismo imali  potrebe da mnogo intervenišemo. U trenucima kada smo osetili da bi nešto moglo da se doda, zajedno sa rediteljem i piscem koji je često bio na snimanju, menjali smo tekst da bi scena bila još bolja.

Kakva je bila saradnja sa albanskim i makedonskim glumcima Enverom Petrovcijem, Visarom Viškom i Metom Jovanovskim joji je u međuvremenu preminuo?

-Nisam ranije radila sa njima ali je saradnja bila jako lepa.

Film „Ruski konzul“ bavi se i srpsko-albanskim odnosima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Koliko je tema aktuelna i danas na našim prostorima i koliko priča predočava tu istorijsku genezu?

– Nažalost, tema je i danas vrlo aktuelna i priča zaista pogađa kada shvatite da je to večita naša istorija muka.

Da li će film podići medijsku prašinu kao što je to bio slučaj sa „Nožem“?

-Ja se nadam da će ovaj film biti prepoznat kao priča koja se bavi sudbinama, političkom situacijom tadašnjeg vremena i pozicijom običnog čoveka u celoj situaciji. On nikoga ne osuđuje, niti staje na ničiju stranu. U tome i jeste veličina ovog filma.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ