Život Slobodana Brkića mogao bi da bude odličan filmski scenario Andreja Tarkovskog: govori 10 jezika, služi se još desetinama, misionari širom sveta, svira i komponuje, drži časove, propoveda, putuje na mesta na koja drugi ne žele ni da kroče, povezuje veru i tehnologiju… Zahvaljujući njemu više od 9.500 ljudi je, posredno ili neposredno, prišlo Pravoslavlju, a više od 2.000 njih se okumilo sa Brkićem. Takav život finansira radeći sajber bezbednost i IT odbranu za FBI (Federalni istražni biro Sjedinjenih Američkih Država).
I sve to je samo po sebi impresivno, a tek kada se uzme u obzir da on ne vidi od rođenja. Od trojki rođenih u Beogradu, zbog lekarske greške, u inkubatoru dvoje od njih ostaje bez vida. Danas, kada kažu „osoba sa posebnim potrebama“, Slobodan se mangupski nasmeje: „Kakve posebne potrebe? Jedem jednom dnevno, nekada po tri-četiri dana ne spavam. Ja sam, ustvari, osoba sa posebnim blagoslovom“ – objašnjava na početku razgovora za Princip magazin i dodaje citat blaženopočivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla: „Osobe sa invaliditetom su osobe sa posebnim blagoslovom.“
„Samo je pitanje gde će čovek da usmeri pažnju – na ono što nema ili na ono što mu je dato. Tako se ja fokusiram na ono što mogu“ objašnjava Brkić.
Slobodan i sestra Nada kao deca odlaze u Boston zbog niza operacija. Lekari nisu mogli da im vrate vid, ali su uspeli da sačuvaju oči. Amerika je za njih prvo bila bolnica, pa tek onda zemlja mogućnosti. U tinejdžerskom dobu Brkići počinju da pevaju duhovnu i izvornu narodnu muziku, nastupaju širom Amerike, Kanade, Evrope i Srbije. Tu se otvara put ka onome što će kasnije postati njegov poziv – misionarstvo.
– Majka nam je još u detinjstvu prenela veru. Sa osam, devet godina već smo slušali i pevali duhovnu muziku. Ozbiljnije interesovanje za veru i misionarenje došlo je krajem srednje škole. Od tada idem tamo gde me pozovu, nikako „na silu“. Misionar ne ide tamo gde ga niko ne želi.
Prvo misionarsko putovanje bilo je u Avganistanu. Ni manje ni više. Par meseci pre dolaska talibana, pa sam ostao i tokom njihovog preuzimanja. Bilo je teško, bilo je svega, ali sam uspeo da pomognem mnogim ljudima da priđu Pravoslavlju, i Gospod me je sačuvao da se živ vratim.
Ne bih da sablažnjavam detaljima šta mi se tamo dogodilo, jer ljudi i bez toga imaju dovoljno muka – kazao je Brkić.
Priprema se za misionarstvo po Siriji. Na našu iskazanu zabrinutost, Brkić sa osmehom dečaka kaže: „Lako je misionariti u hramu Svetog Save. Tamo su svi već naši.“ A u tome i jeste poenta, kako kaže – otići negde gde nema hrišćana ili gde ih je vrlo malo, gde su ugroženi, gde niko ne želi da ide. Vodi ga sopstveni moto: „Ja guram glavu gde drugi neće ni nogu.“ No, sve to ne zato što je svemoćan, već zato što ljudi zaslužuju da čuju reči ljubavi.
– Treba biti srećan, zadovoljan i treba se truditi da sve ono što radimo bude na korist, na radost, na zdravlje i spasenje, i u svrhu služenja Hristu našem Spasitelju – kaže Brkić.
Slobodan govori oko 10 jezika, a služi se sa još na desetine drugih. I tu upravo počinje priča kako je došlo do toga da radi sajber bezbednost za FBI.
– Kad sam imao nekih petnaest i po godina, učio sam jezike, tada konkretno japanski. I smatram da je najbolja tehnika za učenje jezika – prvo da se savladaju osnove, a onda da se razgovara sa ljudima tog podneblja. A pošto u to vreme, 2005. i 2006. godine, nije bilo Jutjuba, Vajbera i sličnih stvari, jedini način da se komunicira sa ljudima iz drugih zemalja bio je da se pozove njihov telefonski broj u njihovoj zemlji. A to je tada, sa jednog mobilnog telefona, bilo pravo bogatstvo. Pa sam se poslužio resursima telekomunikacionih kompanija, da bih mogao besplatno da zovem bilo koji broj u svetu – objašnjava Brkić uz osmeh.
Tako ga je, kaže, FBI pronašao i dao mu „ponudu koju nije mogao da odbije“. Od tada je počeo sa njima da sarađuje, i to funkcioniše tako da nema radne dane, ni radno vreme – sve zavisi od milosti i nemilosti drugih hakera koji napadaju sisteme.
– Sve zavisi od toga koliko ima hakerskih napada i koliko su složeni. Ukoliko je nešto neispravno i ukoliko treba da se poprave određeni programi. Softverski inženjering, programiranje, odbrana sistema od hakerskih napada, zaštita bankovnih računa, bilo šta u vezi sa IT-jem, tako da može da traje tri sata dnevno, a može i ceo dan. Ali generalno ide odlično, i ja sam zadovoljan – kaže Brkić.
Nakon godina provedenih u Beogradu, Americi, velikim gradovima, aerodromima i nebrojenim tuđim adresama, Slobodan se vraća – u Mačvu, u selo Glušci.
– Kao da sam se vratio svojim korenima. Živeo sam u Los Anđelesu, San Francisku, San Dijegu, Čikagu, Njujorku, Bostonu, u okolini Pitsburga… Upoznao sam mnogo čestitih ljudi i onih drugih. Sve mi je to pomoglo da bolje razumem Hrista i ljude. Ali nigde nije kao kod svoje kuće – ističe i dodaje da njegova polazna tačka nije bio ni Harvard, ni Silicijumska dolina, već porodica:
– Pružena podrška roditelja, braće, sestara… to je početni kapital. Bez čvrste porodice nema ni čvrstog društva. Danas je moderno nipodaštavati porodicu, a ona je i dalje stub. Ko to nema, kasnije može da očvrsne, ali mnogo je teže. Ja sam tek s godinama shvatio koliko je to najvažnije!
Nastaviće se…
AUTOR: LENA KARMAN
U sledećem tekstu o Slobodanu Brkiću (II deo) donosimo njegovo mišljenje o veštačkoj inteligenciji, o tome kako ljudi mogu svrsishodno da koriste tehnologiju, o njegovim veštinama učenja i lečenja ljudi uz pomoć bioenergije, ali i zanimljive životne priče ljudi iz svih krajeva sveta koji su zbog Brkića prešli u Pravoslavlje.
Ukoliko i Vi želite da doprinesete Slobodanu Brkiću u njegovom misionarstvu, to možete učiniti skromnim darom ili donacijom na sledeće načine:
Dinarski račun kod Rai Ffeisen bank
Slobodan Brkic 265-0000004351387-09
Devizni račun kod Rai Ffeisen bank
Slobodan Brkic
IBAN account number RS35265050000029499475
Swift (BIC) code RZBSRSBG
Paypal link
https://paypal.me/BobBrkic?country.x=…
