Glumica Miona Marković sutra, 8. septembra, predstaviće se beogradskoj publici u ulozi mlade inspektorke Sonje Krge na premijeri filma „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ u MTS dvorani, dok će bioskopsko prikazivanje početi 10. septembra. Film, inspirisan stvarnim događajima, donosi priču o Stanoju Reljiću, čoveku vezanom za svoje ognjište, zemlju i veru, ali i o sistemu koji, kako Miona kaže „često ne vidi ili bira da ne vidi malog čoveka“. Upravo ju je ta naizgled skromna, a zapravo mnogo dublja priča privukla kada je prvi put pročitala scenario.
U razgovoru za Princip magazin Miona Marković govori o Sonji Krgi, junakinji koja je „predstavnik mladosti koja budi nadu“, saradnji sa Radošem Bajićem i rediteljkom Jelenom Bajić Jočić, snimanju u šumama na obroncima Radana, daleko od gradova i bez telefonskog signala, ali i o ljudima kojima su stvari koje većina nas uzima zdravo za gotovo mnogo teže dostupne. Govori i o filmu „Kuća pored mora“, u kojem je prvi put u karijeri dobila toliko veliki filmski prostor, ali se na kraju razgovora vraćamo „Čuvaru“ i pitanju sa kojim će se uskoro susresti i publika – možemo li se osvrnuti oko sebe i videti ljude koji svoje borbe vode sami.
„Čuvar ikone Svetog Đorđa“ govori o opstanku, pripadanju, pravdi i granici između dobra i zla. Šta je Vas lično prvo privuklo ovoj priči kada ste pročitali scenario?
Miona Marković: Kada sam prvi put pročitala scenario, dopalo mi se to što priča deluje skromno, a zapravo je duboka kritika sistema koji često ne vidi ili bira da ne vidi malog čoveka kakav je Stanoje Reljić. On rešava svoje muke korak po korak, dok se nepravde nagomilavaju, i pokušava da vrati snagu koja mu izmiče, ali na kraju, na svoj način, uspeva da pobedi iako sve izgubi.
Vaša junakinja ulazi u svet Stanoja Reljića, čoveka koji je gotovo srastao sa svojim ognjištem, verom i zemljom. Kako ste Vi razumeli njeno mesto u toj priči i šta ona unosi u film što možda nijedan drugi lik ne bi mogao?
Miona Marković: Sonja Krga, mlada i ambiciozna inspektorka, pitanje je da li se ikada srela sa čovekom kakav je Stanoje Reljić, ali ona ga kroz film upoznaje i počinje da razume suštinu problema u kome se on nalazi. Sonja je predstavnik mladosti koja budi nadu. Ona je hrabra i osećajna devojka koja se ne plaši da rizikuje kako bi pomogla nekome ko joj to nije ni tražio, ali ona je željna pravde i shvata, možda prvi put u svom životu, da je nekada, da bismo do pravde došli, potrebno delati drugačije od onog što okviri sistema nazivaju ispravnim.
Film je inspirisan stvarnim događajima, što glumcu često donosi dodatnu odgovornost. Da li se drugačije pripremate za ulogu kada znate da iza fikcije postoji nečija stvarna sudbina?
Miona Marković: Ovo je inspirisano stvarnošću, ali likovi nisu ljudi sa imenom i prezimenom – da jesu, imala bih veće opterećenje, jer bi svako mogao da uporedi filmsku i stvarnu osobu koja postoji. Zato nisam imala tu vrstu opterećenja i zato su moje pripreme bile standardne. Spremala sam se fizički, odlascima u streljanu i na časove vožnje, i psihički, najviše u razgovorima sa rediteljkom Jelenom Bajić Jočić, ali i sa svojim školskim drugom Aleksandrom Stibljem, koji jeste inspektor i koji mi je dočarao profesionalni svet iz prve ruke.
Snimanje na jugu Srbije i obroncima planine Radan filmu daje gotovo opipljivu atmosferu samoće i izdvojenosti. Koliko prostor u kojem ste snimali utiče na glumca i da li je bilo trenutaka kada Vam je priroda sama pomogla da razumete junakinju?
Miona Marković: Uvek prostor pomaže u osećaju. Meni je najzanimljivije bilo kada smo snimali duboko u šumi, gde uopšte nije bilo dometa, što je neobično kada dođeš ranom zorom i završiš snimanje posle 12 sati, i onda te vraćaju kući, u civilizaciju, pa izjutra opet u šumu bez dometa, i tako nekoliko dana. To mi se dopalo i simbolično je za naš film, koji govori o usamljenim ljudima daleko od gradova, kojima je za svakodnevne stvari, koje mi uzimamo zdravo za gotovo, potrebno mnogo više napora.
Radoš Bajić u ovom filmu istovremeno je scenarista i glavni glumac. Kako izgleda partnerska igra sa čovekom koji Stanoja poznaje još od trenutka kada je lik nastajao na papiru?
Miona Marković: Radoša znam odranije, ovo nam nije prvi zajednički projekat, ali jeste prvi koji je on pisao. Ono što sam odmah uvidela jeste to koliko on dobro poznaje svoj lik i koliko se sa njime saživeo, ali isto tako on poznaje i sve druge likove u filmu i vrlo mnogo nam je pomagao u stvaranju naših likova. A što se partnerske igre tiče, on je zaista maestralan glumac i divan partner. Zaista se radujem da publika vidi njegovo remek-delo od uloge Stanoja Reljića.
Sa porodicom Bajić sarađivali ste i u filmu „Kuća pored mora“ gde Vaš lik, u odnosu na seriju „Azbuka našeg života“, dobija mnogo veći prostor i praktično preuzima centralnu žensku liniju priče. Koliko Vam je bilo uzbudljivo da se vratite poznatom liku, ali da ga sada gradite u potpuno novoj životnoj fazi i sa mnogo većom odgovornošću u priči?
Miona Marković: Bilo mi je zaista divno da Martu, koju već vrlo dobro znam, oprobam u novim i većim izazovima. Imala sam veliki prostor u kome sam mogla da istražujem Martin emotivni svet. Njena priča je ovog puta nežna i uzbudljiva i mislim da će se mnoge devojke sa njom poistovetiti. Takođe, ovo je prvi put u mojoj karijeri da mi je na filmu dato toliko prostora i imam pozitivno uzbuđenje oko toga.
Sa Jelenom Bajić Jočić već ste sarađivali, a njen rediteljski rukopis dobro poznajete. Da li je rad na novom ostvarenju ,,Čuvar ikone Svetog Đorđa“ od Vas tražio nešto drugačije nego prethodni projekti i postoji li nešto što Jelena kao rediteljka posebno ume da izvuče iz glumca?
Miona Marković: Jelena i ja se sad već mnogo dobro znamo i razumemo. Snimati „Čuvara“ svakako je bilo nešto potpuno drugačije od pređašnjeg iskustva sa njom i obe smo se svojski trudile da izgradimo Sonju Krgu, nije bilo jednostavno. Sada sam toliko zahvalna saradnji sa njom, jer tokom ovih šest godina našeg sarađivanja ona je neko kome zaista verujem i koja zna svaki moj mig, tik i boru i, u odnosu na to, sa mnom stvara scene koje nisam imala prilike da prikažem do sada. Ona mi ukazuje na stvari kojih nisam svesna, a koje uvek predstavljaju one male detalje koji celu izvedbu naprave mnogo boljom. Jelena je intuitivna i posvećena rediteljka koja uvek ima jasnu ideju šta želi od scene i dosledna je svom mišljenju, što je čini sigurnim osloncem.
„Čuvar ikone Svetog Đorđa“ duboko je ukorenjen na prostoru Kosova i Metohije, ali je na međunarodnim projekcijama već pokazao da njegova tema može da se razume i van naših granica. Šta je, po Vašem mišljenju, u ovoj priči toliko univerzalno?
Miona Marković: Mislim da je univerzalno upravo to napuštanje ljudi koji biraju da ostanu na svom ognjištu, daleko od gradova, i koji se bore sa usamljenošću i time da je svaka normalna stvar za njih mnogo komplikovanija, počev samo od toga da im je ideja o tome da napuste svoju stoku na dan-dva teška problematika, jer moraju da nađu čoveka koji bi im hranio stoku, a kamoli od ostalih pritisaka sa kojima se bore.
Beogradska premijera 8. septembra biće prvi veliki susret filma sa domaćom publikom. Šta biste voleli da gledalac ponese sa sobom kada se svetla u bioskopu upale i film se završi?
Miona Marković: Sigurno im film neće lako pasti, ali isto tako mislim da film, koliko god da je težak, nosi sa sobom nadu u ljude koji uspevaju da se izbore sa nepravdom i volela bih da ih naša priča inspiriše da se osvrnu i pomognu ljudima koji su usamljeni u svojim borbama i da shvate da su upravo možda oni ti ljudi koji nose promenu.
AUTOR: LENA KARMAN
„Čuvar ikone svetog Đorđa“ premijerno na Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu
