Nedavno je mađarska književnica Eva Pap objavila drugi roman, na srpskom jeziku, pod nazivom “Pre zalaska sunca” koji je već izazvao veliko interesovanje kod čitalaca. Fanovi Eve Pap će pročitati emotivnu priču o strasnoj ljubavi dvoje mladih i slobodnih ljudi.
-Kada im sloboda bude ograničena i uslovljena životnim okolnostima, njih dvoje nailaze na teškoće i prepreke. Radnja se dešava u Jugoslaviji pedesetih godina a junaci su iz različitih delova tadašnje države. Često ni zrele osobe ne mogu da nađu najbolji izlaz iz teškoća. Čitajući roman saznaćemo na koji način su to doživeli zaljubljeni studenti, Mijo iz Subotice i primorka Meda, iz Kaštela Starog.
Priča nas uči da okolnosti često rade protiv nas ali vredi uzeti svoju sudbinu u ruke i živeti tako da na kraju možemo reći da za životom ne žalimo. Da ne nosimo teret zašto nismo pokušali drugačije, posebno kada je ljubav u pitanju.
Radnja se dešava u Subotici i u Sarajevu. Iz nekog, meni nepoznatog razloga, pre mnogo godina, zaljubila sam se u balkansku kulturu, humor, običaje i ljude. Rodila sam se i školovala u Mađarskoj. Sa interesovanjem sam pratila društvena dešavanja i istoriju ovog dela Evrope. Naučila sam jezik. Može se reći da sada i ja ovde pripadam i da imam dve domovine. Lokacija nije mogla biti drugačija. Inspirisala su me i moja putovanja po Bosni, kao i pisma iz 1950-ih, pronađena u porodičnoj arhivi, a koja su u Sarajevu i Subotici napisali dečak i njegova majka koji su inspirisali likove u mom romanu – otkriva za „Princip magazin“ Eva Pap.
Kako biste opisali glavne teme koje se provlače kroz vaše knjige, što na mađarskom, što na srpskom jeziku?
– Verujem da je ljudska mašta beskrajna ali ipak život donosi najneočekivanije obrte. Otvorenih očiju koračam svetom, a neke od mojih priča inspirisane su stvarnim događajima. Ipak, važno mi je da, kada naiđem na neku priču, na neki način mogu da se povežem sa njom. Zatim obrađujem temu, nešto dodam, nešto oduzmem, kako bih čitaocu pružila doživljaj i omogućila mu da se poistoveti sa likovima jer sve to može da mu se dogodi. U dosadašnjim knjigama, glavna nit je ljubav koja u životu čoveka može da ostavi dubok trag – bilo da je srećna, bilo da se na kraju izgubi.
Koji su autori ili dela najviše uticali na vaš književni stil i pristup pisanju?
– Nemam omiljenog pisca. Pre bih rekla da postoje dela koja ostavljaju snažan utisak na mene zbog teme, stila pisanja ili načina izražavanja. Veoma volim dela dobitnice Nobelove nagrade, Ani Erno. Volim njen jednostavan, ogoljen stil i to što na relativno malom broju stranica uspeva da prikaže čitave živote. Ona mi je uzor. Kroz prevode na mađarski jezik, imala sam priliku da upoznam neka dela srpskog pisca Dragoslava Mihailovića, na primer „Petrijin venac“, koji me je posebno dirnuo svojom neposrednošću i bliskošću. Takođe, Šandor Marai. Koliko znam, i srpska publika poznaje i voli ovog mađarskog klasika. Od njega učim kako da precizno prikažem rad ljudske duše, što je i meni jedan od omiljenih motiva kada pišem.
Kako vidite ulogu književnosti u savremenom društvu?
– Mislim da književnost ima ogroman značaj. Dovoljno je da pomislimo kako gledamo na antičko doba – u izvesnom smislu to je bilo jedno od zlatnih razdoblja čovečanstva. Tada su umetnost, pozorište, imali ogroman značaj u svakodnevnom životu ljudi. Danas se čini da je to postalo privilegija manjine, onih kojima je čitanje ili redovno posećivanje pozorišta, svakodnevna potreba. Književnost hrani čoveka – bez nje se može živeti ali ne vredi. Ljudskom mozgu je potrebna aktivnost, i zato su čitaoci, oni koji zaista čitaju, gladni dobrih priča – baš kao što su deca željna bajki. Jer te priče ih oblikuju, mogu im pružiti oslonac, i daju jedno potpuno drugačije iskustvo od onoga što nude savremene tehnologije, poput filma ili interneta.
Kako ocenjujete trenutnu kulturnu razmenu između mađarske i srpske književnosti?
– Za mene je ovo suštinsko pitanje. Od samog početka imam osećaj da funkcionišem kao most između dve kulture. To je i svesna odluka.
Kroz svoje priče prenosim balkansku kulturu mađarskim čitaocima, a s druge strane, pružam vrednost i srpskoj publici, koja moje knjige voli zato što poznaje ta mesta, u njima se ogleda njihov mentalitet i osećaju da to govori baš o njima. S obzirom na to da smo susedne zemlje, smatram veoma važnim da se, upravo zbog bliskosti i različitosti, što bolje upoznamo s kulturom onog drugog.
Raduje me što vidim da su srpski klasici, poput Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića, prisutni i na mađarskom tržištu, kao što su i brojni mađarski autori prisutni na srpskom. Ogromnu radost mi je donela odluka izdavačke kuće Laguna da prošlog leta objavi moj roman „Pre zalaska sunca”. Neizmerno sam zahvalna na tome, jer time i ja mogu doprineti bogatstvu ove raznovrsne ponude.
Šta vas je motivisalo da se posvetite književnosti?
– Priču mog prvog romana želela sam da napišem zato što sam osećala da je ljubavna dilema prisutna u životima mnogih žena, i da bi im završetak, kakav sam napisala, mogao doneti neku vrstu smirenja. Čitaoci to jako vole, a sledeće priče inspirisale su i povratne informacije koje sam dobila – da moje priče ne samo da zabavljaju, već i mnogo znače onima koji ih čitaju. Neki ih pročitaju i po nekoliko puta i kažu da svaki put otkriju nešto novo.
Iako živite i radite u Segedinu, često ste u Subotici, odakle je vaš suprug. Niste razmišjali da se preselite u Srbiju?
– Istina je da nas granica deli, iako je razdaljina između dva grada samo 45 kilometara. Kad bih imala dva života, jedan bih provela ovde, u Srbiji. Možda bih različite periode provela na različitim mestima, kako bih još bolje upoznala ljude. Ali život je suviše kratak da bi to bilo zaista moguće. Zahvaljujući tome što je razdaljina između gradova samo 45 kilometara, a put traje otprilike jedan sat, granica se u stvari briše. Pošto u Subotici imamo jedan mali stan, gde često boravim, on mi savršeno služi i kao spisateljska rezidencija.
Kako se svi moji do sada objavljeni romani odvijaju na prostoru bivše Jugoslavije – u Subotici, Novom Sadu, Sarajevu – i već su veoma popularni među ovdašnjim Mađarima, imala sam priliku da upoznam mnogo ljudi. Imam i prijatelje među Srbima. U suštini mogu reći da živim i ovde, i u Mađarskoj.
Iz nekog, meni nepoznatog razloga, pre mnogo godina zaljubila sam se u balkansku kulturu, humor, običaje i ljude. Rođena sam i školovala se u Mađarskoj. Sa interesovanjem sam pratila društvena dešavanja i istoriju ovog dela Evrope. Naučila sam jezik i često boravim ovde. Može se reći da sada i ja pripadam ovde i da imam dve domovine.
Šta radite kada ne pišete romane?
– Moje profesionalno zanimanje je dizajner enterijera. Na sreću, ova situacija mi pruža mogućnost za pisanjem, i mogu reći da danas veći deo svog života ispunjavam pisanjem. U slobodno vreme volim da fotografišem, a poslednjih dana često obilazim prirodu. Međutim, prioritet i najveća strast je pisanje, koje je u središtu svih mojih slobodnih trenutaka.
Da li biste voleli da se neki vaš roman ekranizuje?
– Na primer, moja prva knjiga, „I ponovo sija sunce“, koja se dešava u vreme Drugog svetskog rata i bavi se pričom o ljubavnom trouglu. U ovom slučaju, upravo čitaoci obično kažu da bi voleli da je vide na filmu. Jer je to tako živopisna i srceparajuća priča… Ako bi to bilo moguće, volela bih i ja da to vidim na filmskom platnu.
AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ
