Tara Manić, pozorišna rediteljka i asistentkinja na Fakultetu dramskih umetnosti, punoću i složenost svog talenta trenutno brusi po „daskama koje život znače“ u Hartefakt kući sa predstavom „Kako sam naučila da vozim“. Već na samom početku, bilo je jasno, da će ona kroz taj projekat zajedno sa autorskim timom stvoriti pozornicu u kojoj će se cakliti emocionalne refleksije istražujući nežno, ali istovremeno duboko kontroverzne aspekte ljudskog iskustva. Pozorišna rediteljka Manić za Princip magazin otkriva kako je taj projekat oblikovao njeno lično i profesionalno putovanje, istražujući snagu i složenost života kroz prizmu umetničke ekspresije.
Kako je počela tvoja saradnja sa Hartefakt kućom?
– Još 2020. godine, dobila sam poziv od direktora Hartefakta, Andreja Nosova, zajedno sa dvoje mojih mladih kolega reditelja, da učestvujemo u otvaranju njihovog novog pozorišnog prostora, Hartefakt kuće – trilogijom naših predstava. Zajednički rad se u tom obliku nikada nije desio, ali, sada mislim da je svačiji individualni, autorski put doveo do značajnijih rezultata – koji danas čine okosnicu repertoara Hartefakt kuće.
Kako si došla do teksta „Kako sam naučila da vozim“?
– Definitivno sam bila najsporija među kolegama na tim sastancima i dugo sam tražila odgovarajući tekst za specifičan prostor kuće, koji se razlikuje od scenskih prostora u kojima sam do tada imala priliku da radim. Bilo mi je potrebno vreme da „upoznam“ kuću i da „razumem“ kako da joj rediteljski pristupim. Priznajem sebi da možda nisam bila dovoljno hrabra, ali sada mi se čini da je sve to vreme (provedeno u razmišljanju i traženju prave pozicije) bilo važno za nastajanje ove predstave.
Iako odnos iz ovog teksta nemam u ličnom iskustvu, ipak, smatram da smo zastrašujuće često svedoci sličnih odnosa – koje ne prepoznamo uvek na vreme, ne imenujemo ih, niti znamo kako da na njih odgovorimo i reagujemo kao odrasli i odgovorni članovi društva.
Razmišljajući o ovoj temi koja mi je vrlo važna, setila sam se Vogelove, a od kada sam se odlučila za njen tekst “Kako sam naučila da vozim”, svi dalji pregovori su išli sa lakoćom – iako tekst nije prethodno bio preveden na srpski jezik, a ni izvođen u Srbiji. Dugo smo razgovarali o samom tekstu, fantastičnom prevodu Ivane Đurić Paunović, podeli – mada je sve nadalje išlo veoma lako. Tekst je sam zadao dalji put.
Šta vam ovaj tekst znači lično i profesionalno?
– Vogelin tekst mi je intimno izrazito važan i osećala sam da imam sa čim da se suočim kroz rad na njemu. Osim toga, tekst se bavi delikatnom temom odnosa starijeg muškarca i maloletne devojčice, kasnije devojke i žene, na način koji smatram inteligentnim, istinitim i tananim, suočavajući se sa odnosom koji se u pozorištu sve češće otvara, na nežan način, koji mi je autorski blizak. Vogelova stvara likove, odnos i priču, kroz pristup koji nije eksplicitan, povređujući, intruzivan, nepodnošljiv za gledanje ili grub. S druge strane, Vogelin tekst nudi jednu (naizgled) neuobičajenu ambivalenciju i empatiju prema likovima, čak i kada neoprostivo greše. Zahvaljujući tome, ona razmatra odnos između Malecke i njenog teče sa više pozicija, te nudi sliku sveta koja nije crno-bela i u kojoj nije lako doneti jednostran sud.
Jedna od stvari kojih se najviše bojim je jednoumlje, te bilo kakva radikalnost mišljenja, koja vodi u isključivost i zadrtost. Bilo koja vrsta isključivosti ili radikalno suprotstavljenih stavova, jednako mi je problematična, jer naizgled radikalno suprotstavljeni polovi često dovode do iste slike sveta i srodnih zabluda.
Ovaj tekst, iako star 25 godina, uspeva da na istinit, bolan, nežan i aktuelan način istraži delikatnu složenost i ambivalenciju ovog odnosa – te da publici oteža ishitreno donošenje zaključaka ili osudu, što je za mene njegova posebna vrlina. Iako se tekst na prvi pogled čini gotovo potpuno bezazlenim u jednostavnom, kratkom, prostom sadržaju i formatu Vogelinih replika – o menjaču, retrovizorima, pojasu, radiju – odnos u kom te replike bivaju izgovorene im daje potpuno drugo značenje i veličanstvenost. Slušajući glumce na probama, otkrivala sam koliko fascinantnih slojeva ovaj tekst ima u svojoj jednostavnosti. Radovala sam se svakoj novoj probi, kao i svakom otkriću do kog smo zajedno došli. Naše probe su bile vrlo intimne, uz prisustvo mojih kolega, članova autorskog tima i psa. Ključna stvar u celom procesu bilo je poverenje koje se postepeno gradilo između nas. To poverenje je, verujem, rezultiralo i prepoznavanjem na koje predstava nailazi kod publike.
Kada ste pozvali našeg uvaženog i proslavljenog glumca Svetozara Cvetkovića, saznali ste da je želeo da postavi taj tekst kao upravnik Ateljea 212 pre 25 godina. Kakva je vaša saradnja?
– Bilo je neverovatno, pozvala sam ga da sarađujemo, opisujem tekst i on me odmah pita: „How I Learned to Drive”? Rado. Neverovatno je kako sam tekst ponudila glumcu koji je već imao ličnu vezu i odnos prema tekstu. To mi je neizmerno olakšalo dalji rad, ali mi je i pomogao u ohrabrio me u potrazi za glumicom koja će igrati Malecku – i tako smo zajedno došli do Marte Bogosavljević.
Znam zbog čega sam želela da baš Svetozar Cvetković igra Teču, jer mi je zbog svog glumačkog bića, senzibilisanosti i razumevanja za temu, delovalo da će imati hrabrosti da se suoči sa ovom temom bez ikakvog otklona, koji bi za ovu temu bio velika greška. Uz sve druge vrline njihovih glumačkih bića, Martino i Cveletovo međusobno poverenje čini stub ove predstave.
Kakav je odgovor publike na vašu predstavu?
– S obzirom da publika gleda predstavu sa svih strana, gledaoci pre početka predstave užurbano i pažljivo biraju „najbolja” sedišta, slušajući savete prethodnih gledaoca. I tako, neprimetno, tu među njima, Malecka otpočinje svoju priču jednom rečenicom, koja odmah privlači pažnju čitave publike, koja je pored, ispred, oko i iza nje. Od tog trenutka, publika je pomno uz Malecku sve do kraja njene priče, kao njen sagovornik u sazrevanju od devojčice do žene.
Marta ima izuzetno složen glumački zadatak, jer je njen osnovni partner u predstavi zapravo publika tj. svako od gledaoca sa kojima deli svoju priču, postepeno rasvetljavajući sve aspekte tog odnosa. Vogelova vrlo postepeno i dramaturški vešto otvara slojeve tog složenog odnosa, razotkrivajući nam samu suštinu i njegov početak. Čitav taj dramaturški put, u kom nam Malecka svedoči o događajima obrnutim redosledom, sežući u sve dalju prošlost i detinjstvo – za publiku predstavlja jedno vrlo individualno i intimno, a istovremeno zajedničko, podeljeno, emotivno iskustvo.
Da li je ova predstava način da se pokaže kako traumatsko iskustvo iz detinjstva može da utiče na nas? Mislim, da li je trauma koja je praktično uništila nečiji život, preneta na scenu, način da se prenese poruka?
– U našoj predstavi gledamo mladu ženu koja se priseća i suočava sa događajima iz svog detinjstva, deleći ih naglas sa publikom, zahvaljujući čemu ih postepeno imenuje, prihvata i prevazilazi. Verujem da je Maleckina snaga jača od preživljene traume i događaja iz detinjstva. Verujem da bilo koja mlada žena ili muškarac, koji prolaze kroz slično iskustvo, mogu to da prevaziđu snagom svoje slobode.
Koliko god srodna iskustva bila traumatična i mučna za prihvatiti – apsolutno verujem da oko nas postoje pojedinci koji imaju snage da se sa tim nose i prevaziđu. Zato mi je bilo važno da postoji svetlo na kraju naše predstave.
Nisam sigurna da je optimizam adekvatna reč, ali postoji nešto što vraća nadu i osećaj zajedništva, zajedničke odgovornosti, na kraju ove predstave. Ljudi često osećaju krivicu i sramotu zbog onoga što im dogodilo, zlostavljači im nameću taj osećaj saučesništva na perfidan način – ali, mislim da ova predstava donosi humanu empatiju za sve učesnike ovog odnosa – zbog čega prikazani odnos izgleda verovatno i životno, istinito.
Svaki put, kada podelimo Maleckinu priču sa publikom, to iskustvo postaje osnažujuće za sve prisutne, koji su možda imali slična iskustva, ili nisu, ili su samo bili njihovi svedoci. Podeliti tu bol na više delova, omogućuje publici da se oseća manje usamljenom, hrabrijom, ali i da preispita svoju odgovornost i proaktivnost u svakodnevnom životu. Iako je ovo priča o jednom složenom odnosu i njegovim posledicama, mislim da je centralna misao ove predstave da postoji put ka preživljavanju i prihvatanju sebe.
Šta možemo očekivati od tebe u budućnosti? Da li već radiš na novim projektima koji se bave sličnim temama ili potpuno drugačijim?
– Nedavno sam završila još jednu školsku godinu sa studentima na Fakultetu dramskih umetnosti, početkom jula sam odbranila svoj doktorski umetnički projekat i zatim, vodila međunarodnu dramsku radionicu na Letnjoj umetničkoj školi Univerziteta umetnosti, u Kikindi. Pripremam nove predstave u sledećoj sezoni, ali se trenutno najviše radujem mogućnosti da se tome posvetim postepeno i u miru, tokom leta.
AUTOR: PROFESOR VLADIMIR PUVAČA
