U okviru 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, iz Udruženja HAJR poručuju „Žrtvu najbolje razume žrtva“

U okviru 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, posetili smo udruženje „HAJR“ koje je pre sedam godina osnovano od strane žrtava nasilja. Osnivač udruženja Hajrija Ramadani i sama  žrtva nasilja, nakon izlaska iz Sigurne kuće, zajedno sa drugim ženama, došla je na ideju da osnuje udruženje. Za sedam godina napravile su 12 timova i sedam kancelarija, kako u Beogradu, tako i u Sarajevu i Švajcarskoj, a kako kaže, ne zna se broj žrtava koje su spasile i pomogle. Nedavno su održale i humanitarnu reviju „Život je pista jednaka za sve“ u Narodnom pozorištu, na kojoj su modeli bile i žrtve porodičnog nasilja.

– Bila sam žrtva nasilja, i u tom paklu od braka, nijedna institucija nije htela da mi pruži pomoć. Sin i ja smo napustili tu kuću strave i počeli nov život, doslovno samo sa četkicama za zube i donjim vešom. On u 21, ja u 44 godini života. Slučajno sam saznala za Sigurnu kuću, ali kako je on bio punoletan i nije imao prava sa mnom da boravi tamo, njega sam poslala kod sestre u Beč. Žrtve dolaze u Sigurnu kuću u kućnim papučama, bez jedne patike, u bademantilu, čupave, krvave sa podlivima i tada sam shvatila, jedino žrtva, žrtvu najbolje razume i može da pomogne – istakla je Ramadani za Princip magazin i dodala da su se vrlo brzo odlučile da naprave svoje udruženje, iz razloga što su žrtve nakon izlaska iz Sigurne kuće, prepuštene same sebi.

Okupile su se u parku, nisu imale ni za kafu, ni za pozivnice da ih pošalju poštom, nisu imale ni računar, a ni kancelariju. Pozivnice su poslale mejlom i svi su se pojavili na otvaranju udruženja „HAJR“, i predstavnici nadležnih resora, i predstavnici ambasada, što je članicama ulilo nadu i radost. Iako se trude da učestvuju na tribinama i da imaju dobru saradnju sa nadležnim resorom, na konkursima jedva izvuku neka sredstva za finansiranje. No, u njihovoj nameri da pomognu žrtvama, ni to im ne pada teško.

– Najteže mi je kada dođu žrtve, posebno sa decom, koje se žale da im institucije nisu pomogle. Zato je važno da ukažemo na propuste koje prave kada je u pitanju porodično nasilje i femicid. Zato volim da kažem, da je neophodno kažnjavati i one zaposlene koji prave propuste u svom radu, a nadležni su za porodično nasilje. Ukoliko mi svi ne zaštitimo žrtve, ko će ih zaštiti? – pita Ramadani.

Toliko Radnih grupa, Strategija, a opet decenijama u Srbiji ostajemo zarobljeni u istoj tmurnoj statistici. Godišnje se izvrši 30 femicida, za 10 godina ubijeno je 300 žena, a više od 400 dece ostalo je siročad. Mnogo je više žrtava femicida, od zvaničnog broja, kako objašnjava, zato što tu nisu sve žrtve koje su se razbolele od nasilja, koje su izvršile samoubistvo, koje su podlegle povredama. Iako se prema zvaničnim podacima ništa ne menja, Ramadani govori, da se neke stvari ipak menjaju na bolje.

– Mlade žene su drugačije, nisu više kao moje generacije, koje su mogle da trpe nasilje decenijama. Sama sam bila u takvom braku 20 godina. Danas neke žene već nakon prvog šamara, već nakon prvih batina napuštaju partnere. Žene su se probudile i počele da pričaju o nasilju i nasilnicima. Time su dale krila hrabrosti, da one koje trpe nasilje, pobegnu od nasilnika. Hvala im na tome puno, hvala što izlaze medijski, što pričaju otvoreno o svemu, hvala što podržavaju druge žrtve i pružaju pomoć kada se osnaže. Šalju drugim ženama poruku, da njih ne treba da bude sramota, da treba da bude tog nasilnika – istakla je Hajrija.

Upozorava da žrtva može da bude bilo ko, doktor nauka, neobrazovana sirotinja, profesorka i čistačica. Nasilje ne bira, ni socijalnu pripadnost, ni versku zajednicu, ni status.

Žrtve najviše obeshrabruju male zatvorske kazne za nasilnike. Prema Krivičnom zakoniku, Nasilje u porodici član 194 jasno ukazuje, da ukoliko je korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci, do pet godina. Ukoliko je nastupila teška telesna povreda, kazna je od dve do 10 godina zatvora. Za smrt se dobija najmanje 10 godina. No, svedoci smo, kako kaže, da nasilnici uglavnom dobijaju minimalne zatvorske kazne.

– Uvek se postavlja pitanje „Zašto se žrtva vratila nasilniku?“, ja uvek kažem, zato što nemaju uslove za borbu. Uglavnom nakon što napuste nasilnika, postaju podstanari, moraju da rade i da brinu o deci, moraju sve same da plaćaju. Kako one od plate od 60.000 dinara sve to da plaćaju i izdržavaju dvoje, troje dece? Kako da plate sudske troškove i veštaka 60.000 dinara? Žrtve nemaju ni za račun za telefon, pa kako onda da pozovu Centar za socijalni rad. Nemaju šta da jedu, smucaju se sa decom po nekim memljivim stanovima, i rizikuju svoje živote tražeći institucionalnu pomoć od vrata do vrata. Žrtva bi morala da ima ista prava kao izbeglica, i država je ta koja treba da vodi brigu o žrtvama i deci. Ljudi ne znaju da žrtve nasilja, jedva pronađu stan, jer niko ne želi da im izda. Stanodavci čim čuju ili vide da je ona žrtva nasilja, odustanu od toga da im izdaju stan, jer se boje nasilnika. Dešava se i ta neregularnost da na suđenju, sudija pred nasilnikom traži žrtvinu novu adresu. To je tek apsurd, isto koliko je i odjava sa adrese. MUP mora to da reguliše sa Centrom za socijalni rad i ne bi smeli žrtve da odjavljuju sa adrese dok traje suđenje – objašnjava Ramadani za Princip magazin.

Osim pooštravanja zakona, rešenje vidi i u tome da se napravi nešto kao „Popravni dom za nasilnike“, pre nego Sigurne kuće za žrtve. Psihijatri su, kako kaže, pre svega neophodni za nasilnike, jer žrtve neretko idu na terapiju i piju lekove zbog onih kojima je terapija neophodna.

– Treba žrtva da ostane u svojoj kući, u svom stanu, da deca ostanu u svom krevetu, da idu u isti vrtić, odnosno školu, a ne oni svi da se izmeste iz svoje dobro poznate sredine. Žrtve nasilja i deca ne dobiju ni šansu da iz doma ponesu ili uzmu svoje lične stvari, igračke, crteže, posuđe. Nasilnik je taj koji je grešan, on je taj koji mora da napusti taj dom, a ne žena – izričita je Ramadani.

Profil nasilnika: tučen u detinjstvu; iz nasilne porodice; gledao oca kako tuče majku; mučitelj životinja; nesigurnost pokriva time što tuče slabijeg od sebe ženu i decu; nesvestan svog problema; ženomrzac; samoživ; narcisoidan;

Šablonski se ponašaju, kako kaže, i sva iskustva žrtava su manje-više slična. Nasilnici na suđenju, uglavnom govore da je žrtva „za sve kriva da je neverna, da se kurva, da je luda žena ili da se bavi vradžbinama“.

– U jednom su isti, ne kaju se! Nikada niko nije izgovorio, ja sam grešnik, ja imam problem, ja moram da se lečim, sa mnom nešto nije u redu, pomozite mi. Nikada niko! To će vam potvrditi svaki psiholog, svaki sudija, svaki vaspitač u zatvoru. Zato sve žene moraju da znaju i kako da izbegnu nasilnike, moraju da znaju da oni biraju žrtvu, da su mnogo dobri manipulatori, da su to uglavnom loši ljudi i kukavice. Moraju to sve da znaju pre nego što bude kasno. Kada ne tuku, nasilnici imaju jezive metode, da vređaju, da ne daju pare za hranu, da ne daju žrtvi da radi, da isključuju struju, da kontrolišu telefonske pozive. Oni vole da vide žrtvu potpuno slomljenu, bez nade. Nasilnik je uvek ispred svega što je žrtva mislila da može da joj se desi. Nakon nasilja, puze plaču, mole i tako u krug. Taj krug dobro poznaju svi mi koji smo bili taoci košmara porodičnog nasilja – govori osnivač Udruženja žrtava nasilja „HAJR“, čiji rad možete i vi podržati simboličnom uplatom na njihovom sajtu.

Svim žrtvama nasilja poručuje, napustite dom nasilnika što pre, već sada, ne čekajte ni jedan sat, ni trenutak. Neće biti lako, kako kaže, biće zatvorenih vrata, biće i toga da nadležni ne žele da pomognu, ali pojaviće se pravi ljudi, pojaviće se oni koji pomažu.
– Nemojte da čekate, budite heroina, a ne crni broj statistike o femicidu – savetuje Hajrija Ramadani.

Autor: Lena Sladojević