Umetnička direktorka “Beogradskog proleća“ Maja Rakovic: “Biće raznih stilova ali pop muzika će ostati”

Za prestižne nagrade festivala “Beogradsko proleće“, koje će biti održano 24. aprila u MTS Dvorani, i ove godine takmičiće se 18 izvođača, kako afirmisanih, tako i neafirmisanih sa kompozicijama koje do sada nisu objavljene. Maja Rakovic, umetnička direktorka festivala, vlasnica i urednica “Naxi radija” je na početku razgovora rekla da “Beogradsko proleće” ima posebno mesto u njenom srcu i da je ova muzička manifestacija uvek bila beogradski “Sanremo”.

– Zaista je uvek bio “Sanremo”, odnosno ‘60, ‘70 i ‘80-te godine je bilo vreme velikih festivala. To je bilo vreme kad su ljudi dolazili na “Beogradsko proleće”, kada su se delili na one koji su bili mikisti (fanovi Mikija Jevremovića) i đokisti (fanovi Đorđa Marjanovića). Pa onda doček onih koje najviše vole, a čak je dolazilo i do verbalnog sukoba između njih po pitanju ko je bio bolji, ako žiri nije odredio baš onako kako su oni želeli. Bilo je to vreme velikih strasti za muzikom.

Svi smo gledali “Sanremo” i svi smo želeli da ličimo na ovaj festival. “Beogradsko proleće” je bio upravo pandan tim velikim festivalima koji su se pojavili u to vreme, u Zagrebu, Opatiji, Splitu… Beograd je imao svoje “Beogradsko proleće” koje je bilo stvarno na pijedestalu.

Nama nije bilo jednostavno da nakon toliko godina pokrenemo ponovo festival i da ga dovedemo u ovu fazu gde smo sada – da svi najvažniji muzičari, najbitniji pevači žele da pevaju ovde. Kada smo dali prvi konkurs, bilo je ko će da se prijavi ali kada vi postavite jednu stvar prvi put dobro, pa drugi put krene bolje,  onda treći i četvrti put nemate više nikakav problem. Mi smo se vratili i napravili baš taj glamur i onu lepotu kakvu ima “Sanremo” – priča Maja Rakovic.

Čini mi se da je Beograd bio pomalo “maćeha” prema “Beogradskom proleću”. Iako zemlje u regionu nisu prestale da neguju svoje festivale, mi smo ugasili “Beogradsko proleće”. Na vašu inicijativu, pokrenut je ponovo ovaj muzički festival. Koliko je bilo teško da se pokrene posle veće pauze?

– Zaista je potpuno nepoznato zašto su svi sačuvali svoje brendove, svoje velike festivale a mi smo odjednom prestali i to se tako osetilo, pogotovo se osetilo na radiju kada su u pitanju hitovi i domaća muzika. Festivali su najveći rudnik, najveće mesto gde vi posle toga dobijete 18-20 pesama, zavisno kako na kom festivalu, gde bar više od polovine njih možete odmah da emitujete u program i da im se ljudi raduju i pričaju o tim pesmama, bez obzira da li su pobedile ili ne. Nije bilo jednostavno ali je ogroman entuzijazam postojao. Na prvom mestu u MTS Dvorani smo našli pravog partnera da to uradimo. Imamo divnu dvoranu (nekada Dom sindikata prim. aut.) u kojoj se to zapravo nekada i dešavalo. Drugo, naći radio koji je uvek podržavao dobre pesme, mladost i baš to što je imalo “Beogradsko proleće”. Mi imamo isti cilj, a to je dobra pop muzika. Dakle, to nije neka druga muzika, to je ona muzika koju mi najviše volimo da slušamo na “Naxi radiju” i na “Beogradskom proleću”. To je zaista muzika koja kada je čujete, ona vas negde dodirne, podseti na divne trenutke – muzika koja nikada neće prestati, niti umreti. Biće stilova i stilova, ali pop muzika će ostati ovakva.

Slažete li se sa mnom da je, nažalost, poslednjih godina prava pop muzika u zapećku?

– Jeste. Kada je u pitanju izlazak u noćni klub ili večernji izlazak, pa čak i na Jutjub, imate poplavu muzike koja se pojavi i traje tri dana, možda tri nedelje, najviše tri meseca i više je nema. Pesme koje se emutuju na radio stanicama su potpuno drugačije nego one koje imate u klubovima i to je zapravo jedna drastična razlika.

Radio i dalje smatra da je čovek njegov najbolji prijatelj i slušalac, a i slušalac to isto smatra. I mi smo tu da mu pružimo one pesme koje oni vole. Zato je ovaj festival veoma važan jer to su te pesme. Setite se numere “Kažu mi da još si uvek sama” ili “Seti se naše ljubavi”.

Nama se ovde pojavljuju pesme koje su slične tim pesmama u novim aranžmanima, ali koje su takođe spremne da ostanu za sva vremena. To je razlika.

Vi lično volite takvu vrstu muzike. Koje pesme sa “Beogradskog proleća” su za vas vanvremenske?

– To su sigurno pesme Ace Koraća, koji nas je napustio pre 25 godina. Tu su i pesme: “Živiš u oblacima mala”, “Predaj se srce”, “310 poljubaca”, pa onda Lola Novaković sa pesmom “Ljubi me”. Beti Đorđević sa hitom “Počnimo ljubav iz početka”, numere Lea Martina, Bobe Stefanovića… One su nastale i opstale na ovom festivalu. Kruna svega je “April u Beogradu” Kornelija Kovača, koja je nastala pre pedeset godina i zbog koje je Zdravko Čolić bukvalno iz uniforme izašao da je otpeva. To su bili veliki kompozitori koji su podelili sa nama najlepše pesme, koje su i dan-danas hitovi radio stanica.

Ove godine ste od ponuđenih dve stotine pesama, izabrali osamnaest. Nije vam bio lak zadatak? 

– Tačno, nije bio lak zadatak. Ako mi verujete, ja sam se po nekoliko puta vraćala da ih slušam i noćima nisam spavala. Vraćala sam se nazad jer sam pomislila da sam možda prema nekoj pesmi bila loša. Ogromna je odgovornost. Nanovo sam preslušavala i preslušavala. Sa tim ljudima se posle toga treba ponovo sresti, a mi smo jedna velika porodica. Reći nekome: “Vidi, ovoga puta nisi ušao u užu konkurenciju ali ući ćeš verovatno sledeći put – nije lako. Ili sledeći put ćeš biti bolji kao što su drugi bili sada”. Znači, samo kvalitet je odlučivao i isključivo kvalitet.

Ono što je sreća napravila, je to da budu zastupljeni i zreli i mladi umetnici i zaista je svaka pesma izuzetno kvalitetna, koju izvode kvalitetni pevači. To su vrhunski umetnici koji donose te pesme na jedan poseban, emotivan način i videćete i čuti zaista izuzetne kompozicije.

Nije bilo lako i verovatno sam se mnogima zamerila, ali će mi oni oprostiti kada sledeći put budu negde ušli u tih famoznih 18. Nikada to nije lako, to je ono kao kada učiteljica treba nekome da da peticu, nekome četvorku, a nekome  jedan, ali evo, tako se uvek mora raditi, jer moramo da idemo dalje. Mislim da smo izabrali one prave i da nismo pogrešili.

Kako jedna žena na Balkanu uspeva da bude na čelu ovako velike manifestacije i jedne velike radio stanice kao što je Naxi radio?

– Hvala vam što ste to primetili. Nije lako ženi na takvom mestu, ali je moja želja da pop muziku popularišem maksimalno i da napravim jednu jako veliku porodicu, ne samo na radiju gde mi jesmo jedna porodica i živimo jedan svoj san, nego da pop muzika bude šire prihvaćena i da ljudi budu srećni slušajući “Naxi radio”. Ali s druge strane, moja je ogromna odgovornost prema svima kao žene. Nikada me nisu posmatrali drugačije možda i zbog toga što sam uvek nasmejana i puna entuzijazma. Jednostavno niko nije mogao da kaže ne i mislim da je meni zapravo to pomoglo u životu, više nego odmoglo. Uvek sam svaku stvar donosila sa mnogo želje i mnogo volje da inspirišem ljude oko sebe. Mislim da su ljudi to razumeli i da sam ja kao takva izabrana, između ostalog, i da budem umetnički direktor ovakvog značajnog festivala. Nije lako, ima tu jako mnogo posla. Tu je hiljadu stvari koje vi morate da odradite, ali na kraju neko mora da se pojavi ispred svih i da kaže odabrani su ovi, a oni nisu. Jednima ste krivi, drugi vas obožavaju, ali ipak na kraju se svi volimo i to je ono što je negde najvažnije.

Da li će i kada “Naxi radio” da postane “Naxi televizija”?

– Radio je radio i svi koji su od radija napravili televizije zaboravili su svoje radio stanice. Mi smo toliko zaljubljeni u naš radio da je to neverovatno. Na “Radio danima”, koji 29. put ove godine, pravimo na Zlatiboru, u ta tri dana dođe 500 ljudi iz celog regiona. Tu su zaljubljenici u radio, a mi pripadamo tim zaljubljenicima i nikada nećemo otvoriti televiziju. Mi smo otvorili naše “Naxi” podkaste, audio podkaste, platformu, a uskoro ulazimo svi u radio plejer i u toj liniji radija mi jako, jako rastemo i dostižemo zaista svetski nivo. Vidimo se sa svim našim kolegama i na svetskim “Radio danima” i to je jedna grupa ljudi, entuzijasta kojima teče radio umesto krvi.

Ljudi su zaista zaljubljeni u radio, a i ja sam zaljubljena u radio i uopšte ne razmišljam o televiziji. Znate zašto? Zato što na televiziji vaša pažnja odlazi da vidite kako je neko obučen, kako se ponaša, kako gestikulira. Razmišljate prosto o čoveku koji vam govori nešto. Kad ste vi na radiju, vi slušate samo muziku, doživljavate svoje scene, one koje su vas dodirnule u životu.

Negde je to neka vaša priča, a negde taj glas vas vodi kroz dan najoptimističnije moguće. Vi ste upućeni samo na glas i reč, a negde je to možda najvažnije kada želite i da vas neko uteši, kada želite da vam neko doda neku lepu stvar i da se setite. Mislim da je radio jako važan a i dostupan. Vi i na poslu i na nekom drugom mestu, slušate radio. Ujutro se budite uz radio, uveče volite da vas neki lep glas i lepa muzika isprate na počinak, zar ne?

Kakva je Maja privatno. Da li je uvek nasmejana iako je život nije mazio?

– Nije me mazio uopšte, ali ja sam iz tih svih problema izlazila sa osmehom. Moja mama je bila čuveni optimista i ima verovatno genetike u svemu tome. I ona je uvek govorila: “Sutra će biti bolje i sutra je novi dan”. I imala je pravo. Uveče dođe do problema ali sutra je novi dan i zaista i mene često ponese njena priča. Mnogo problema bude do kraja dana i telefonskih razgovora i naravno da nisu uvek svi jako lepi i da ljudi nekada izgube nerve, podignu glas, nekada ni vi to ne želite, ali ja to nekako sve uspem da ublažim i da negde i te ljude koji su malo u nekom trenutku ne pretno tolerantni, uvedem u toleranciju. Ne znam kako imam taj dar, ali imam i nekako vidim lepu budućnost i mislim da osmeh otvara vrata svuda. Ja nikada nemam veštački osmeh. Zaista volim sve oko sebe i muziku i ljude i verujte mi da mi to otvara vrata jer ljudi to prepoznaju. Slični se sličnima raduju.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ

FOTO: ANDREJA DAMNJANOVIĆ