Prof. dr Vladimir Milovanović stoji iza generacija srpskih srednjoškolaca koji osvajaju medalje na međunarodnim olimpijadama iz informatike i veštačke inteligencije. Kao profesor inženjerstva i programiranja Univerziteta u Kragujevcu, već godinama priprema najtalentovanije učenike Srbije za najviši nivo naučnih nadmetanja, gradeći sistem rada, discipline i motivacije koji donosi vrhunske rezultate. Za Princip magazin govorio je o značaju takmičenja, izazovima u oblasti AI i tome kako se grade generacije mladih stručnjaka koje Srbiju predstavljaju u svetu.
Iskustva sa međunarodnih takmičarskih smotri su po pravilu izuzetno pozitivna i pamte se čitavog života. Naravno, još je lepše kada su propraćena i nečim materijalnim i opipljivim, što su u ovom slučaju medalje i priznanja, koje nisu izostale. U Ljubljani je bilo sjajno pošto smo se iz više razloga osećali kao kod kuće. Najpre, usled objektivne blizine jer smo zajedno sa nama imali ekipe iz daleke Australije, Kanade, Kine i Novog Zelanda, a veći deo našeg tima je doputovao automobilom. Takođe, u hotelu u kom smo odsedali i u kom se takmičenje održavalo većinu osoblja, uključujući sobarice, konobare, recepcionare čine ljudi sa našeg govornog područja koji su nas podržavali i potrudili se da osetimo njihovu pažnju i podršku prilikom svakog susreta.
PROČITAJTE I OVU VEST:
Jedan dan smo zbog obaveza koje su se odužile zakasnili na ručak, ali pošto smo bili u dresovima Srbije, konobar nas je ipak uslužio uz šmekerski komentar da ne može da dozvoli da naša deca uče i rade takmičenje gladna. Kao što su za sportiste olimpijade obično vrhunac njihovih karijera, tako su i za srednjoškolce međunarodne naučne olimpijade vrhunac u njihovom dosadašnjem školovanju. Na rastanku su mi sva četvorica naših takmičara, malo u šali, a mnogo više u zbilji, rekli da jedva čekaju da stignu kući, ne da bi slavili uspeh, već da bi odmah krenuli sa vežbanjem za naredni takmičarski ciklus. Rekao bih da to najbolje govori o njihovim utiscima.
Nesumnjivo da je najveći doprinos njih samih. To su sve zaista sjajni mladi ljudi, izuzetno disciplinovani, marljivi, motivisani i odgovorni. Kao takvi imaju sve preduslove za uspeh i samo ih treba pravilno usmeriti jer oni su već u dobroj meri formirane ličnosti. Nakon njih samih, tu su svakako njihove porodice koje to podržavaju u smislu da ih stimulišu da se time bave i verovatno relaksiraju nekih drugih kućnih obaveza. Tu su sigurno i nastavnici odgovarajućih predmeta u njihovim školama, a tu smo na samom kraju i mi, koji organizujemo višeetapne nacionalne kvalifikacione cikluse i izborna takmičenja na kojima se trudimo da zadaci po tipu i težini budu nalik onima koji se očekuju i na samim međunarodnim naučnim olimpijadama u znanju. Konkretno, to za međunarodne olimpijade iz veštačke inteligencije i nije trivijalno jer su one prilično nove i još uvek ne postoji ustaljen format zadataka, pa čak ni silabus takmičenja nije strogo definisan, za razliku od drugih oblasti kao što su recimo fizika, matematika ili informatika.
Upravo ta činjenica da međunarodne olimpijade iz veštačke inteligencije postoje svega dve godine, kao i da u većini zemalja sveta veštačka inteligencija ne postoji kao zaseban predmet u školama predstavlja najveći izazov za takmičare. Olimpijade iz oblasti veštačke inteligencije još uvek pate od nekih, nazvaću ih tako, „dečijih bolesti“ kao što je nedostatak jasno definisanog formata takmičenja u smislu broja i tipa zadataka. Takođe, oblast veštačke inteligencije je izuzetno široka i uključuje i klasične, dobro poznate metode nadgledanog učenja kao što su linearna i logistička regresija, ali i relativno nove arhitekture veštačkih neuronskih mreža kao što su takozvani transformeri, na kojima se zasnivaju praktično svi savremeni veliki jezički modeli i popularni četbotovi koji su u svakodnevnoj upotrebi. Svedoci smo da se osnivaju zasebni smerovi na fakultetima, pa i čitavi studijski programi na temu veštačke inteligencije, a ipak jedan srednjoškolac treba da na nekom zavidnom nivou dovoljno ovlada materijom da ume sve to da razume i praktično primeni u nekoliko časova koliko takmičenje traje. Najveća sličnost je u tome da se obe olimpijade, i informatičke i ove nove u veštačkoj inteligenciji, rade na računarima, ostalo je ipak drugačije.
Najveći deo priprema zapravo je u izbornom ciklusu koji je od presudnog značaja. Nama, kao organizatorima, cilj je dvojaki: 1) popularizacija oblasti (u ovom slučaju informatike ili veštačke inteligencije), gde nam je prevashodna namera da se što više učenika nižih razreda uključi i zainteresuje za materiju čime proširujemo bazu, ali i 2) izbor najboljeg tima od četiri srednjoškolca koji će na dostojan način predstavljati Srbiju na međunarodnoj smotri. Zadaci po etapama se usklađuju sa tim proklamovanim ciljevima, na početku su svakako lakši da ne bismo đake demotivisali, ali se njihova težina progresivno povećava simultano sa suženjem broja takmičara kako nivoi ciklusa odmiču. Ako sistem takmičenja postavimo kako treba, veliki deo posla takmičari koji ostvare najbolje rezultate i koji uđu u ekipu Srbije već urade sami, i u poslednjih mesec ili dva pred međunarodno takmičenje ostaje da se pokažu neke cake, doteraju nijanse, obnovi i skrene pažnja na neke oblasti koje smo videli da „škripe“ i da se, kako takmičari u slengu vole da kažu, još malo „ucepaju“. Sa najboljim đacima je zaista zadovoljstvo raditi – dovoljno im je pokazati šta treba da vežbaju, odakle da uče, obrazložiti im zašto je to najbolji mogući put, i oni će veći deo odraditi samostalno. Te osobine su ih zapravo i dovele do toga da budu najbolji učenici koje Srbija ima.
Izuzetno je važno da im neko pokaže na pravi način i zainteresuje ih za određenu oblast. Presudno je da se to talentovanim učenicima svidi. I to ne važi samo za programiranje, već univerzalno i za muziku i za sport, a i šire. Kada neko nešto voli i kada mu je zanimljivo, ispunjen je tom aktivnošću i jedva čeka da je upražnjava. Otuda valjda i dolazi dobro poznata izreka u kojoj se kaže: „izaberite posao koji volite i nećete raditi ni dana u životu“. U pozitivnoj psihologiji to se zove preplavljenost (engl. flow), što je kolokvijalno poznato kao „biti u zoni“. Po meni, glavni zadatak mentora i nastavnika je upravo taj: da učenike, kako se to kaže, „dovedu u zonu“. Ako u tome uspeju, učenici će ostatak praktično odraditi sami. Naravno, u teoriji ovo zvuči jednostavno, ali „malčice je drukčije u praksi“, da se poslužim citatom iz dobro poznate domaće rok pesme. Upravo umeće i sposobnost motivacije učenika, po mom mišljenju, odvaja izuzetne nastavnike i pedagoge od dobrih.
Da, taj trend je kvalitativno jasan, a može se i kvantifikovati. Naime, dok je pre desetak godina broj studenata na izbornim predmetima iz veštačke inteligencije i mašinskog učenja bio uporediv sa drugim predmetima koji nisu iz ovih oblasti, ali se biraju u istom semestru, danas velika većina studenata bira upravo ove predmete. Dalje, broj diplomskih i master radova iz ove oblasti je trenutno na nivou svih ostalih oblasti zbirno, makar na studijskim programima akreditovanim u naučnoj oblasti elektrotehničkog i računarskog inženjerstva, odnosno elektrotehnike i računarstva, kojoj ove podoblasti nominalno pripadaju. To je s jedne strane razumljivo. Sećam se da je pre dve-tri decenije najveći broj studenata bio zainteresovan za oblast telekomunikacija, a to je upravo bio period uvođenja mobilne telefonije i interneta. Sada je generativna veštačka inteligencija tema o kojoj svi pričaju i gde objektivno ima najviše novih poslova i kod nas i u svetu, te je sasvim očekivano da dok je tako i naši studenti će više težiti upravo tome.
Poručio bih im da budu radoznali, da zavole „glavolomke“ i mozgalice, da pronađu lepotu u rešavanju složenih problema i da tako razviju ono što mi zovemo analitički, odnosno računarski način razmišljanja. Momenat kada se ideja javi, trenutak spoznaje i shvatanja nečeg novog je jedno od najlepših osećanja svojstveno samo inteligentnim bićima kao što je čovek, ali treba sebe dovesti i radom stvoriti preduslove da se to zbilja i desi. Kao i kod kolosalnih građevina, najvažnije je ono što se ne vidi i što se nalazi ispod fasade, a to su osnova i konstrukcija. Tako i u znanju, najbitniji je temeljan rad i razumevanje. Bez žurbe, bez srljanja i bez straha. Empirijski je poznato da je za ovladavanje nekom oblašću neophodno uložiti desetak hiljada sati, a i taj, da parafraziram starokineskog mislioca Lao Cea, kao i svi drugi dugi putevi, počinju prvim koracima i najbrže se prelaze konstantnošću. To znači da ne treba nedeljama spavati, odmarati se i pripremati, a onda trčati što je brže moguće, već da kroz disciplinu, redovno, svakodnevno vežbanje i logičko razmišljanje grade svoje znanje, ali i radne navike, postepeno, sloj po sloj. Da se ne plaše grešaka, jer su one sastavni deo učenja, da se što manje upoređuju s drugima, već isključivo sa sobom iz neposredne prošlosti i da se okruže ljudima, drugarima, nastavnicima, i uđu u društvo, sekcije, kampove, forume koji ih vuku napred i podstiču da budu bolji. Da znaju da su od samog talenta mnogo važniji strpljenje i upornost. Da ne odlažu početak rada, već da nakon što pročitaju ove redove odmah uzmu tastaturu u ruke i pređu na stvar. I konačno, da kažem na sopstvenom primeru, učestvovao sam i osvajao nagrade na pregršt takmičenja, što kao učenik, što kao student, a takođe sam bio i deo mnogih međunarodnih olimpijada u znanju, međutim nikad kao takmičar (već kao rukovodilac naših ekipa). Stoga verujte u sebe, nikada ne odustajte, i u nekom trenutku će se „kockice složiti“ tako da ostvarite vaše težnje i snove!
AUTOR: LENA KARMAN
PROČITAJTE I OVO:
PROČITAJTE I OVO:
