Princip kolumna: Zbogom Pepe Muhika, nisi bio siromašan, bio si slobodan ¡Hasta siempre viejo querido!

Razgovaramo pre nekoliko dana, posmatramo društvene prilike i medije, i ja kažem: „Dobro, navedi mi barem jednog dobrog čoveka danas u politici ili jednog predsednika, a da je dobar čovek?“ Muk u stanu. „Nema“, odgovaram. „Nema. Poslednji je bio predsednik Urugvaja, Pepe Muhika.“

Sinoć, kada sam pročitala vest da je umro i kada sam počela da pišem ovu kolumnu, rasplakala sam se. I sada su mi suze u očima dok ovo pišem. Verovatno prvi i poslednji put da plačem za nekim državnikom. Kakav je to čovek bio – mala mi je ova kolumna! Širom sveta postao je poznat kao „najskromniji i najsiromašniji predsednik na svetu“ jer je 90 odsto svoje plate davao u humanitarne svrhe, ali to je bio samo mali deo svega onog što je on učinio.

Hose Alberto „Pepe“ Muhika Kordano (José Mujica) rođen je 20. maja 1935. godine u Montevideu, Urugvaj. U mladosti je bio član gerilskog pokreta Tupamaros, koji je inspiraciju pronalazio u kubanskoj revoluciji i koristio oružane metode protiv korumpirane i autoritarne vlasti.

Zbog toga je tokom vojne diktature proveo 14 godina u zatvoru, od čega 12 godina u izolaciji – uglavnom bez sunčeve svetlosti, bez kontakta s ljudima, u izuzetno lošim higijenskim uslovima. Najtragičniji period njegove kazne bio je kada je proveo dve godine u potpunoj izolaciji, na dnu praznog bunara.

„Proveo sam toliko vremena u samici da sam se sprijateljio s mravima, žabama i pacovima. Ipak, zatvor me je naučio da cenim male stvari u životu.“

Više o njegovom životu možete pogledati u filmu „El Pepe, una vida suprema“, koji je režirao Emir Kusturica, prikazujući Muhiku kao državnika, bivšeg gerilca i duboko promišljenog čoveka koji je svet menjao tiho – sopstvenim primerom.

Ova iskustva iz samice oblikovala su Muhiku kao lidera i filozofa, pružajući mu duboko razumevanje ljudske prirode i vrednosti slobode. Nakon povratka demokratije 1985. godine, uključio se u politiku, postao poslanik, zatim ministar poljoprivrede, a od 2010. do 2015. godine bio je predsednik Urugvaja.

Tokom svog mandata sproveo je progresivne reforme, uključujući legalizaciju istopolnih brakova, abortusa i prodaje marihuane, čime je Urugvaj postao predvodnik u društvenim slobodama Latinske Amerike.

Svet ga je obožavao. Skromno je živeo. I kao predsednik živeo je na svojoj maloj farmi. Vozio je staru „bubu“. Odbio je predsedničku rezidenciju i donirao oko 90% svoje plate u humanitarne svrhe.

„Nisam siromašan. Siromašni su oni koji mnogo žele. Ja imam malo, ali to malo mi je dovoljno. Ne želim više.“

„Kada nešto kupiš, ne plaćaš to novcem. Plaćaš to vremenom svog života koji si utrošio da bi zaradio taj novac.“

Na svom ličnom primeru pokazao je i dokazao da istinska moć dolazi iz principa, jednostavnosti i vrednosti koje se ne mogu kupiti novcem. Nije, poput većine drugih predsednika, vladao strahom, već razumevanjem i slobodom. A to je upravo ono što narod traži, to je ono što narodu treba. To je smisao života.

Nažalost, i on nas je napustio – 13. maja 2025. godine, u 89. godini života, nakon borbe s rakom jednjaka. Ostaće upamćen kao lider koji je dosledno živeo svoje principe, pokazujući da je moguće voditi državu sa saosećanjem, skromnošću i posvećenošću opštem dobru.

Zar to nije politika? Zar to ne bi morali da rade političari – umesto što se voze u skupocenim automobilima, još skupljim avionima, odeveni u odela koja vrede nekoliko profesorskih plata, sa satovima vrednosti nekoliko godišnjih doktorskih plata? Zar politika nije borba za društvenu pravdu? Jel pravda da u zatvor strpaš one koji se bore za bolji život? Kada će svet ponovo imati ovakvog političara? Odnosno – predsednika? Može li se od naroda tražiti nešto što se ličnim primerom ne daje? Da li postoje odgovori na ova pitanja?

Zbogom, Pepe Muhika. Nisi bio siromašan – bio si slobodan.

¡Hasta siempre viejo querido!

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ