Princip kolumna: Studentu kojeg nemam

Davno je nemački filozof Imanuel Kant rekao „Ništa ne izaziva pobunu koliko nepravda; svaka druga zla, koja trpimo, nisu ništa prema nepravdi.“ A nama se dogodila stravična nepravda pre tri meseca. Nevini ljudi su stradali, a oni još neviniji – deca potražili su pravdu. Pravdu koja je nepoznanica na ovim prostorima decenijama. Na to su mladi dobili odgovor proštepan batinama, gaženjem, čak i lomljenjem vilice.

Sa osmatračnice užasa, vodim svakodnevno unutrašnje monologe sa studentom/studentima koje nemam u kući. Poneku u mimohodu i kažem na protestima i iz tog razloga mislim da je dobro i ovde ostaviti trag pera, odnosno tastature. I dok pišem ovo preispitujem svoje namere i želju da vam udelim savet. Da li mi vama možemo uopšte nešto i da kažemo? Generacije osamdesetih i devedesetih su poptuno izgubljene, mi smo taoci košmara, pogrešno vaspitavani da treba ćutati i trpeti i da može gore. Tako se razvio Stokholmski sindrom sa nepravdom i siledžijama, dok su lopovi naše mladosti crpeli poslednje atome našeg dostojanstva.

Nepravda je postala svakodnevna i sveprisutna. Vi ne pristajete na to, vi ne ćutite i ne trpite, jer šta? Može bolje!

Ostanite tako mudri i pametni, sve ste do sada odlično uradili, osim nekih manjih izleta. Čuvajte se, mi smo varljivo društvo. Pročitajte šta se dešavalo sa onim koji su vodili studentske proteste ranije ali i sa onima koji su vodili studentske proteste u inostranstvu. Pročitajte i kako je prošao Vlada „Revolucija“, kada je rečeno ono čuveno „Studenti su u pravu“. Ne verujte nikome osim roditeljima, ukoliko imaju kritičku svest i ukoliko dobronamerno sagledavaju situaciju, naravno i profesorima, ali i dobrim i mudrim duhovnim ocima. Tamo gde je ukorenjeno tradicionalno shvatanje našeg društva – smirite strasti, to je autogol i pucanje u svoja kolena. Čuvajte se onih koji žele da vas zavedu i da se o vas okoriste.

Ostanite pri zahtevima, tako će institucije početi da rade, a to je ključ. Zapamtite, vi pišete istoriju, i vi ste nominovani za Nobelovu nagradu za mir.

Previše je nepravde bilo u našem društvu i vi ste uradili nešto što mnogi nisu ni pokušali decenijama. Vi ste nas omladino toliko toga naučili, pre svega da se smeće skuplja nakon protesta, a to nikada nije viđeno na ovim prostorima. Naučili ste nas i da može da se ljubazno i pametno odgovara na vulgarnu i neumesnu retoriku, da se mnogo više može postići zajedničkim snagama i solidarnošću.

A ono najvažnije, naučili ste nas da dobri ljudi, nikako ne smeju da se sklanjaju pred zlom, ma koliko kezilo zube. Naučili ste nas i da se može odgovoriti mirom na nasilje.

Mahatma Gandi bi bio ponosan na vas jer se ponašate u skladu sa osnovama njegovog učenja – nenasilni protesti i istrajavanje na istini. Mi smo sa vama obnovili gradivo iz detinjstva u pogledu šta se sve može učiniti ukoliko jedni druge čuvamo i volimo. Sve one lažne zvezde koje su mediji stvarali decenijama, koje sijaju mržnjom i pohlepom – vi ste ugasili. 

Tražite pravdu i dalje! Sigurna sam da je negde, možda se krije, ne znam da li je ikada i živela ovde? Uz pravdu dolazi i mir, bolji život, radost, osmeh, razumevanje i ljubav. Svakim danom je sve više ljudi uz vas. Videli ste kako su vas dočekali na vašem putu, kao oslobodioce, iznosili pred vas šta je ko i koliko imao. Ljudi su plakali od sreće i radosti gledajući dobrotu uživo. Ljudi su željni dobrote.

Nikada nisam videla u životu takve prizore i toliku radost među narodom, a imam toliko godina da sam mogla imati studenta u kući. Ukoliko se ispune pretnje da ćete izgubiti godinu, prihvatiću se da odškolujem jednog studenta, toliko mogu od novinarske plate. I baš tom studentu kojeg još uvek nemam, želim da kažem, traži pravdu i dalje, uz tebe smo.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ