Maturant Vanja Zokić: Hodočašće mladosti sa Vojkanom od Rakovice do Ostroga kao podrška studentima i vojnim veteranima

Kada je sa samo 15 godina prvi put osetio poziv da krene na put, Vanja Zokić, maturant Škole za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju u Beogradu, znao je da to neće biti obična šetnja. Bio je tada suviše mlad, zakoni su ga ograničavali, roditelji s razlogom brinuli. Ali ideja nije nestala – čekala je, sazrevala, tinjala sve do studentskih protesta. Kada je postao punoletan, krenuo je na hodočašće do Ostroga kako bi podržao studente i pomogao ratnim vojnim veteranimsa koji na svim protestima čuvaju i štite omladinu.

– Hteo sam da to hodočašće ne bude samo čin vere, već i da podržim one koje društvo zaboravlja, a koji su nam dali sve za naš opstanak – objašnjava Zokić za Princip magazin.

Krenuo je 1. maja iz manastira Rakovica, zajedno s prijateljem, veteranom čuvene 63. padobranske brigade, Vojkanom Jovićem. Dvanaest dana kasnije stigli su na Ostrog – 12. maja, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog.

U proseku su prelazili 40 do 45 kilometara dnevno. Bilo je dana kada su prošli i više od 50 kilometara. Spavali su kod dobrih ljudi, u parohijskim domovima i manastirima. Hrana je bila jednostavna, ali ukusna – „ono što ti ljudi ponude, od srca je“, kako kaže Vanja.

– Kada smo pešačili od Lazarevca do Rudnika, kraj jedne crkve u kojoj se tek oslikavaju freske, neki glas mi je rekao da uđem unutra. Nije imao ton ni boju, ali bio je jasan. Pomolili smo se, a taj isti glas mi je rekao da uzmem ikonicu Svetog Arhangela Mihaila. Kupio sam je. Kad smo stigli na Rudnik, kod bake Ljilje – ovim putem želim da joj se zahvalim na konaku – umorni i iscrpljeni, osetio sam opet isto: da ikonicu treba da ostavim njoj. I kad sam to učinio, ona se okrenula i rekla: „Video si da slavim tu slavu?“ Nisam znao. A slavila je Svetog Arhangela Mihaila. Tad sam znao da je put pod Božjom zaštitom – istakao je Zokić za Princip magazin.

Preko dana su pešačili, a noću spavali gde stignu. Vanja priznaje da su najopasniji predeli bili kod Žabljaka, kroz lovišta, gde su znali da mogu sresti divlje životinje – vukove i medvede. Ali vera ih nije napuštala.

– Na Ostrogu nas je sveštenstvo dočekalo predivno. Dobili smo blagoslov da se okupamo i jedemo u Gornjem manastiru, ikone, sveto ulje, knjige o Svetom Vasiliju… Kad znaš da je neko prepoznao tvoju žrtvu i podržao te, osećaj je neprocenjiv. To je ispunjenje – objasnio je Zokić.

Njegov saborac, Vojkan Jović, veteran 63. padobranske brigade, takođe je put doživeo kao duhovni poziv.

– Tri-četiri dana zaredom, u glavi mu se javljalo moje ime. Samo se ponavljalo: Vanja, Vanja, Vanja… Kada je video da se spremam na ovo hodočašće, samo je krenuo sa mnom. To je bio njegov znak.

Za Vanju, ovaj čin nije bio podvig, već dug. Hteo je, kaže, da se vrati svojim korenima, da pogleda u oči onima koji su pre njega hodali putevima mnogo težim od njegovog – vojnim veteranima, borcima, roditeljima onih koji se nisu vratili. Sa pogledom u budućnost, u našu mladost, u studente, Vanja se nada da će se i drugi odvažiti na ovakva hodočašća.

– To je kao da se duša opere od svega. Osetiš mir. Ne brineš. Ne čuvaš ništa loše u sebi. A i fizički se ojačaš. To ne može da ti donese ništa loše u životu. Samo se treba paziti opasnih mesta i imati podršku sa strane. Ali pozivam mlade da krenu. Jer čovek koji se približi veri, približi se i sebi – rekao je Zokić i dodao da kada dođe poziv u srce, treba ga pratiti:

– Ne boj se da kreneš. Na putu te uvek neko čeka, neko ti se raduje, i neko te čuva!

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ