Kolumna profesora Puvače: Pod maskom humanosti i tolerancije

Kada bismo racionalno, bez uplitanja puno emocija i dubokih misli, pitali ljude oko nas „Šta su humanizam i tolerancija?“ dobili bismo toliko različitih odgovora koliko smo ljudi pitali.

Za nekog je humanost:

Da na semaforu da novac prosjaku

Da bude ljubazan prema drugim ljudima u javnom prevozu

Da ode na humanitarno/donatorsko veče

Da uplati poruke za sredstva ljudima kojima je potrebno lečenje

Objektivno gledano sve ovo jesu humana dela. Ali da li zaista u svojoj srži jesu?

Ako u svojoj glavi i telu osećamo emociju sažaljenja ili gađenja nakon što prođemo pored prosjaka i damo mu novac, …jesmo li zaista humani? Ne bih rekao.

Ovim činom mi smo dali i umirli svoju savest, ali nismo pomogli. Pomažemo kada nekog osnažimo i pružimo mu priliku da raste. Naučimo ga ono što mi znamo, razumemo, prenesemo mudrost.

„Naučimo da peca, umesto da mu dajemo ribu“.

Problematika dubljeg shvatanja pojma humanizma jeste što zahteva veliki trud i mnogo unutrašnjih borbi. Pre svega rad na sebi!

Povremeni, stihijski trenuci u kojima se setimo da učinimo humano delo su površni. Nisu naše suštinske vrednosti. Ne živimo ih. Setimo ih se u prolazu. Živimo u svetu površne filozofije i manjka vremena. Biti human je teže nego ikad.

Zašto još nisam pomenuo toleranciju? Jer ona može doći tek nakon iskrenog humanizma.

„Prvo razumemo i empatišemo s drugom osobom, a onda je prihvatamo onakvom kakva zaista jeste“.

Tolerancija je pojam koji često čujem u različitim situacijama. Fascinira me koliko je društvo spremno da se zbog svojih slabosti i strahova krije iza nje. Nedavno sam šetajući ulicom čuo razgovor muža i žene. Priča je bolna, to su otac i majka koji razgovaraju o svom sinu. U jednom trenutku žustre rasprave, žena je rekla mužu „Volim ga, ali dečka u kuću može dovesti preko mene mrtve“.

Banalna rečenica koja daje neprocenjivo važnu poruku. Slobodan čovek jedino može podariti drugoj osobi slobodu. Tolerancija je onda sloboda, sloboda da prihvatimo, sposobnost da volimo. Bez tolerancije nema ljubavi i istinskog povezivanja među ljudima.

Da bismo uopšte mogli da osetimo i razvijemo  u nama humanost i toleranciju kao sržne vrednosti potrebno je da prođemo put pročišćenja i predavanja.

Da bismo krenuli na put razvoja, potrebno je da prođemo kroz vrata metamorfoze, zbacimo sa sebe sve materijalno, prihvatimo svoj put i suočimo se rizikom spoznaje sebe i promene. Put spoznaje je težak i mučan, jer ne znamo šta nas čeka iza ugla. Zato je hrabrost snaga koja će nas voditi i pridržati u trenucima kada želimo da odustanemo.

Čitajući knjigu „Heroj sa hiljadu lica“ našao sam priču o najstarijem sumerskom mitu o silasku boginje Inane i njenom prolasku kroz vrata. Citiraću:

„Moja gospa napusti nebo, napusti zemlju,

U donji svet siđe ona,

Napusti vladarstvo, napusti gospodstvo,

U donji svet siđe ona“.

Boginja je skinula sa sebe svoju odoru i dragulje, spremna da uđe u „zemlju bez povratka“, donji svet tame i smrti kojom vlada njega sestra Ereškigal. Naišla je na hram od lapisa i na vratima je presreo komandir straže, koji je zahtevao da kaže odakle je. Da bi ušla u svet tame i smrti morala je po običaju proći kroz sedam vrata. Citiram:

„Hajde Inana, uđi.

Kad je ulazila na prva vrata,

Sugura „kruna poljane“ sa njene glave bi uklonjena“.

Zašto to radiš?

Izuzetno su, o Inana“ pravila donjeg sveta usavršena,

O Inana, ne dovodi upitanje običaje donjeg sveta“.

Na svakoj kapiji je ostavila po nešto. A na zadnjoj „sedmoj“ joj je i odeća bila uklonjena.

Zašto uopšte ova priča?

Čovek koji teži da postane humana i tolerantna osoba mora se metaforički ogoliti pred sobom i drugima, skinuti štitove koje je kroz život nakupio.

Tolerancija i humanost podrazumevaju razmenu. U razmeni se dešava promena. Prava razmena ili življenje vrednosti osetićete kada postanete svesni da ste se promenili.

Na svakoj kapiji ljudi će ostavljati različite stvari. Neko će ostaviti sujetu, mržnju, gnev, želju za moći i privilegovanošću, kontrolom drugih, zavisnošću. Neko možda duboke traume iz detinstva koje mu ne dozvoljavaju da se poveže sa drugim ljudima.

Ali zato kao boginja Inana moramo duboko zaroniti u tamu i vratiti se, jači i spremniji da budemo ono što jesmo, humani i tolerantni.

AUTOR: PROF. VLADIMIR PUVAČA