Dugo je postojala teorija da je pleme Hunza, iz doline na severu Pakistana, „najzdraviji narod na svetu“ – da im je rak nepoznat, da žive duže od 100 godina i da tajnu dugovečnosti duguju ishrani, pre svega košpicama kajsija u kojima se, verovalo se, krije vitamin života. Međutim, studija iz 1980. godine objavljena u časopisu „Cancer“ pokazala je drugačiju sliku: Hunze nisu imuni na bolesti i suočavaju se sa različitim oboljenjima, pa i rakom.
Drugi uvid o ovom narodu, njihovom zdravlju i navikama, dao je avanturista i ekstremni biciklista Dragan Šibalić, autor knjiga Biciklom od Srbije do Tokija i Putevima svile do Mont Everesta. On je posetio dolinu Hunza kako bi iz prve ruke otkrio šta se krije iza mita o „narodu koji ne stari“ i za Princip magazin podelio svoje autentično iskustvo.
U srcu Pakistana, zatrpan snežnim vrhovima Hindukuša, krije se dolina Hunza – mesto gde vreme kao da stagnira, a ljudi žive do stotinak godina.
Šetao sam uskim, kamenitim uličicama sela Altit, tragajući za tajnom njihove dugovečnosti. Sreo sam čoveka mojih godina i pitao ga:
„Ima li u ovom selu starih ljudi preko sto godina?“
„Ima ih, ali ne toliko kao što se priča. A ljudi od devedeset i neku ima puno…“
Prvo me je odveo do dela sela gde sam mogao videti slike najstarijih žena iz ovog kraja. Prstom je pokazivao i pričao:
„Ova je živa, ova je umrla pre mesec dana u sto šestoj godini, ova u sto trećoj, ova je živa, i ova je živa, ova je umrla…“
Zatim mi je pokazao mali trg u centru sela i rekao:
„Ovde se okupljaju stari ljudi, sede, pričaju i druže kada je sunčano i lepo vreme. Danas je hladno, pa ih nema. Možda će doći kasnije.“
Ali tu su bila deca, igrala su badminton i prkosila hladnoći. Upoznao sam Alhana, par godina mlađeg od mene. Kao i svi ljudi odavde, bio je raspoložen za razgovor. Od njega sam saznao mnoge stvari.
Rekao mi je da je najstarija žena koju poznaje umrla u sto dvadeset šestoj godini, a muškarac u sto sedmoj. Trenutno ima nekoliko ljudi starijih od sto godina. Takođe je rekao da retko ko umire pre osamdesete.
Za sebe je dodao:
„Ja ću sigurno pre umreti. Pijem alkohol, pušim…“
O Hunza dolini mi je rekao da je otvorenija regija u poređenju sa drugim, pa je alkohol ovde dozvoljen. Ali ga uglavnom konzumiraju mlađi ljudi.
Zanimala me je njihova ishrana. Najpre mi je rekao da se njihova hrana uglavnom zasniva na žitaricama i biljnoj hrani. Jedu meso, ali u malim količinama. Sve što jedu, sami proizvode. Nema pesticida, nema prskanja – prava organska hrana.
Heljdu je naveo kao glavnu žitaricu u njihovoj ishrani. Zatim još četiri namirnice koje jedu u velikim količinama: kajsije, japanske jabuke, ruske masline i badem. Kajsije uglavnom suše, a jedu i seme iz koštice, od kojeg prave i ulje. Takođe uzgajaju kruške, višnje, grožđe i šljive. Od grožđa prave vino, a od šljiva – izuzetno skup sok, koji prodaju turistima.
Hunze jedu samo dva puta dnevno: obilan doručak ujutru i večeru posle zalaska sunca. Takođe piju mnogo ledeno hladne, čiste vode bogate mineralima, koja dolazi direktno iz planina. Žive u netaknutoj prirodi, okruženi svežim vazduhom.
Dok smo razgovarali, pored nas je prošlo nekoliko starijih žena. Jedna je sela nedaleko od nas. Pokušao sam da je slikam, ali nije htela da pogleda u mom pravcu. Tada ju je Alhan pozvao:
„Majko…“
Pogledala je ka meni, i ja sam je snimio. Izgleda da sam je naljutio, jer mi je oštro rekla nešto na svom jeziku.
„Stari ne vole kamere,“ šapnuo mi je Alhan. Pa dodao da se starica zove Zejnab i da ima devedeset pet godina.
Otišli smo u Alhanovu kuću, gde sam upoznao njegovu ženu i oca, koji ima osamdeset osam godina. Ponudili su mi sušene kajsije, orahe i čaj u koji su stavili nekoliko komadića suvih kajsija.
Tu sam čuo još jednu zanimljivu priču. Dok se u svetu psihički bolesni ljudi smatraju „ludim“ i smeštaju u institucije, Hunze ih smatraju posebnim i šalju ih šamanu. Šamanizam je duboko ukorenjen u njihovom verovanju. Šamanski rituali uključuju ples, narodne pesme i druge svečanosti, nakon kojih šaman daje proročanstva.
Na oproštaju, Alhan mi je poklonio kesu suvih kajsija i oraha. Tokom dana razgovarao sam sa još nekoliko ljudi i čuo slične priče. Svi su tvrdili da je kriminal nepostojeći – ako izgubiš telefon, biće ti vraćen.
Jednom u nekoliko godina praktikuju dijetu tokom koje dva do četiri meseca žive samo od soka od kajsije.
Primetio sam da među Hunzama nema debelih ljudi. Nemaju teretane, fitnes centre ili lične trenere, ali su zdravi i vitalni. Kako? Njihova sredina je surova – sela su udaljena, smeštena na strmim liticama, putevi su krševiti. Ljudi ceo dan provode u kretanju, penjući se i silazeći. To je njihova svakodnevna fizička aktivnost.
Ja, koji već sedam meseci putujem biciklom, mislio sam da sam u formi. Ali kada sam gurao prazan bicikl uz strme staze, osećao sam se kao da ću umreti. A zamislite ove ljude koji ceo život žive u takvim uslovima! Sramota me je bilo kad sam video starijeg čoveka kako nosi težak džak, a zatim i ženu sa vrećom drva na leđima – dok sam ja jedva gurao bicikl.
Njihov život bez stresa, druženje i bliska veza sa prirodom doprinose njihovom zdravlju. Dugovečnost Hunza je možda malo preuveličana, ali neosporno je da žive zdravo. Kod njih retko postoje moderne bolesti poput raka. Jedan čovek mi je rekao:
„Nisam čuo za takve slučajeve. Garantujem da ih nema.“
Na kraju, mogu da kažem svoj zaključak: Hunze žive jednostavno. Ne brinu se za prošlost, niti za budućnost. Uživaju u sadašnjem trenutku. Materijalno su siromašni, ali su srećni i zahvalni na onome što imaju. Možda bi i mi mogli nešto da naučimo od njih. Možda je odgovor u planinama, u heljdi, u kajsijama… Ili jednostavno u tome da prestanemo da trčimo za nečim što nas ubija.
AUTOR: Dragan Šibalić
