Janko Popović Volarić kao advokat u filmu “Svemu dođe kraj”: Grga pokušava da preživi u džungli nepravde koja ga je odgajila i u kojoj pokušava da najlakše moguće opstane

Dugo očekivani film “Svemu dođe kraj” renomiranog reditelja Rajka Grlića trenutno se prikazuje u domaćim bioskopima. Reditelj je zajedno sa koscenaristom i piscem Antom Tomićem, snimio još jedno značajno ostvarenje, ljubavni triler koji ujedno slovi za ozbiljnu kritiku društva. U filmu, koji je inspirisan Krležinim delom “Na rubu pameti”, jednu upečatljivu ulogu, korumpiranog advokata Grke, tumači glumac Janko Popović Volarić.

Kada ste gradili lik gde ste ”sakupljali građu”, odnosno koliko takvih advokata ima danas oko nas?

-Oni su svuda oko nas (smeh). Građe nije falilo, odrastao sam gledajući te “novokomponovane”,  sa moralnim  skrupulima, koji bi preko leševa došli do pozicije u društvu. Naravno, to nije samo vezano uz advokate, takvi likovi postoje i u politici, kulturi… Na neki princip autocenzure i pristajanja na kolektivno “zatvaranje očiju” pred nepravdom ali i kriminalom je postalo redovna pojava u današnjem vremenu.

Čini se da se i pored svega, vaš Grga izvukao i opet dobro prošao u životu?

-Pa i jeste i nije. Duboko negde on je svestan da sve ovo što on živi i nije neka sreća. Ja to zamišljam kao neki kamen oko vrata. Zna on da to što radi nije dobro ali na prvu loptu pokušava da preživi u džungli nepravde koja ga je odgajila i u kojoj pokušava najlakše moguće opstati, pa nema hrabrosti osloboditi se tog tereta laži kao glavni lik u našem filmu, njegov kolega i najbolji prijatelj Maks.

Vaša priča je regionalna, takvih priča ima svuda oko nas. Nosi li poruku vaš film?

-Ne verovati da će doći kraj ovako uspostavljenom društvu, bilo bi strašno ali često deluje kao naivno sanjarenje. Način na koji će se društvo iščistiti je nepoznat ali ja duboko verujem da će do nekog obrta morati da dođe. Naslov našeg filma sugeriše isto.

Smatrate li da u životu “svemu dođe kraj”?

-Na žalost i na sreću, da.

Koje komentare ste najčešće čuli posle projekcije filma?

-Do mene su došli samo dobri komentari. Premijere u Beogradu i Novom Sadu su nas oduševile i prijem publike je bio izvrstan.

Puno ljudi mi je prišlo sa rečenicom da je važno da je napokon u nekom filmu izrečena ta frustracija i bes s kojima žive, da su neke rečenice bile “katarzično iskustvo” (smeh). Taj osećaj sam i ja imao kada sam prvi put čitao scenario.

Imali ste priliku da radite sa velikim rediteljem Rajkom Grlićem. Koliko se rad sa “praškim rediteljem” razlikuje od saradnje sa ostalim sa kojima ste sarađivali i u čemu se najviše ogleda ta razlika?

-Teško mi je da sada govorim o razlikama jer sa svakim rediteljem je drugačije raditi. Ali oseti se to jedno veliko iskustvo u kombinaciji sa velikom i još uvek svežom ljubavlju prema filmu i glumcima. Atmosfera na setu je izuzetno smirena, staložena, zna se šta i kako želi, ali u svemu tome postoji i prostor za predloge i ideje. Lepo je raditi sa Rajkom. Detaljno se proba, a “egzekucija”, odnosno snimanje je, bar kada smo radili moje scene, bio čisti užitak.

Publika vas pamti iz mnogobrojih hrvatskih sapunica. Da li i dalje snimate telenovele i koliko vam je rad na njima bila “dobra glumačka škola”?

-Već dugo nisam snimao tu vrstu projekata ali imam osećaj da me je rad na njima neki način očeličio i naučio mnogim stvarima u mojoj profesiji, ali i o sebi. Nije uvek najsrećnije sa Akademije krenuti sa takvim žrtvovanjem ali mislim da sam iz njega izašao spremniji za svoj posao nego kada sam u njega ušao. Dosta kasno sam se počeo baviti glumom i nisam bio siguran kako ću se snaći u svemu tome i takav jedan trening je mene samog uverio da ima nade za mene. Sada sam zahvalan na tome što radim malo “sporije” projekte.

Koja uloga vam je definitivno obeležila dosadašnju karijeru, a koja vam je bila najteža i najkomplikovanija za realizaciju?

-U smislu nekakvih nagrada i vidljivosti, to je zasigurno uloga Alana Despota u filmu “Comic sans”, redatilja Nevija Marasovića, koji je nagrađen sa šest Arena u Puli, a među ostalim, film je dobio i nagradu za najbolji film regije na beogradskom Festu.

Ali najteža i najkomplikovanija je možda ona u filmu “Vis á Vis” istog reditelja. To je bio naš nezavisni film u kojem smo radili na jedan specifičan način koji u šali, pompezno zovemo “kontrolisana improvizacija”. Ove godine je na Puli prikazan i film “Šlager” koji je svojevrsni povratak tom načinu rada. Nevio, slovenska producentkinja, Ira Cecić i ja smo ga producirali, a u filmu glumimo samo Lana Barić i ja. Nadam se da ćemo imati prilike da ga uskoro prikažemo i u Srbiji.

Pripremate li nešto novo?

-Trenutno nemam nekih novih projekata osim predstojeće distibucije “Šlagera”. Postoje neke najave ali ništa konkretno. U fazi sam karijere koja mi se sviđa, ne skačem iz projekta u projekt kao pre i na taj način mogu biti posvećeniji projektima koje radim. Obožavam raditi u pozorištu i na filmu, a i ne bunim se kada radim dobar projekt na televiziji. Trenutno sam malo više na filmu i uživam u tome.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ