Postoje filmovi koji vas zgrabe već u prvim minutima i povedu kroz vetrove rata, litice života i visove sa kojih se jasnije vide ljudske dubine. Uvuku vas u svoj svet, provedu kroz ljubav, gubitke i porodične lomove, a onda ostave sa osećajem da ste sa njihovim junacima proživeli čitav jedan život. „Legenda o jeseni“ (Legends of the Fall) jedan je od takvih filmova.
Više od tri decenije nakon premijere, epska drama Edvarda Zvika (Edward Zwick) i dalje privlači nove generacije gledalaca pričom o porodici Ladlou, trojici braće, ljubavi, ratu, gubitku i nemogućnosti da se pobegne od sopstvene prirode.
Bred Pit (Brad Pitt), Entoni Hopkins (Anthony Hopkins), Džulija Ormond (Julia Ormond), Ejdan Kvin (Aidan Quinn) i Henri Tomas (Henry Thomas) predvode glumačku ekipu filma snimljenog prema noveli američkog pisca Džima Harisona (Jim Harrison). Film je premijerno prikazan krajem 1994. godine, traje 133 minuta, a priča obuhvata gotovo pola veka života porodice Ladlou.
U središtu priče je pukovnik Vilijam Ladlou, koga igra Entoni Hopkins, čovek razočaran postupcima američke vlasti prema starosedelačkom stanovništvu, koji napušta vojsku i sa porodicom se povlači na ranč u Montani. Njegova tri sina potpuno su različita. Alfred je najstariji i najodgovorniji, Samuel najmlađi i najnežniji, dok je Tristan neukrotiv, nemiran i snažno vezan za prirodu i slobodu.
Dolazak Samuelove verenice Suzane, koju igra Džulija Ormond, menja odnose među braćom. Kada počne Prvi svetski rat, Samuel odlučuje da ode na front. Za njim kreću Alfred i Tristan i od tog trenutka život porodice Ladlou više nikada neće biti isti. Rat, smrt, ljubav, ljubomora i porodični sukobi protežu se kroz decenije, dok se u središtu svega nalazi Tristan – čovek koji silovito voli, jednako silovito pati i čitavog života pokušava da pronađe mir.
Uloga Tristana bila je jedna od onih koje su učvrstile status Breda Pita kao velike holivudske zvezde devedesetih. Zanimljivo je, međutim, da on prvobitno nije bio prvi izbor.
Reditelj Edvard Zvik otkrio je mnogo godina kasnije da je studio želeo Toma Kruza (Tom Cruise). Zvik se čak sastao sa Kruzom dok je glumac snimao film „Daleko i daleko“ (Far and Away). Razgovarali su o Tristanu, ali je postalo jasno da Kruz i reditelj drugačije vide suštinu tog lika i do saradnje nije došlo. Zvik je već pratio karijeru Breda Pita. Posle susreta sa njim bio je uveren da je pronašao svog Tristana. Pit mu je rekao da je, odrastajući u ruralnom Misuriju, poznavao muškarce koji su ga podsećali na taj lik.
Izbor se pokazao presudnim za film. Tristan je istovremeno nežan i nasilan, odan i nepredvidiv, sposoban za ogromnu ljubav, ali nesposoban da dugo ostane miran. Ta kombinacija od Pita je zahtevala mnogo više od izgleda koji ga je već bio učinio holivudskim miljenikom.
Još jedna zanimljivost vezana je za Entonija Hopkinsa. Kada je dobio scenario, veliki britanski glumac već je imao reputaciju jednog od najboljih glumaca svoje generacije. Zvik je tek prilikom njihovog susreta otkrio koliko Hopkins voli američke vesterne.
Reditelj se kasnije sećao da je Hopkins imitirao velike kaubojske zvezde svog detinjstva i sa oduševljenjem govorio o Džonu Fordu (John Ford), Džonu Vejnu (John Wayne) i klasicima žanra. Kada je pristao da igra pukovnika Ladloua, projekat je konačno dobio veliko međunarodno glumačko ime koje je studiju bilo potrebno da odobri snimanje.
Hopkins je napravio jedan od najupečatljivijih likova filma – tvrdoglavog oca koji voli svoje sinove, ali nije u stanju da ih zaštiti od sveta, njihovih izbora, pa ni njih samih.
Pejzaži su toliko važan deo „Legende o jeseni“ da se mogu posmatrati kao još jedan lik filma.
Iako je radnja smeštena u Montanu, najveći deo filma zapravo je snimljen u kanadskim provincijama Alberta i Britanska Kolumbija. Ranč porodice Ladlou sniman je u divljini Alberte, sa Stenovitim planinama u pozadini, dok su pojedine scene snimane kod Nacionalnog parka Banf, u Vankuveru, ali i na Jamajci.
Ekipa je na lokaciji izgradila pravu kuću porodice Ladlou. To je omogućavalo snimateljima da, kada se pojave posebno dramatični oblaci, oluja ili zalazak sunca, prekinu snimanje enterijera i odmah izađu napolje. Leto tokom kojeg je film sniman bilo je izuzetno kišovito. Blato je pravilo velike probleme produkciji, ali su promenljivo vreme, oblaci i svetlost doprineli nekim od najlepših kadrova u filmu.
Za kameru je bio zadužen Džon Tol (John Toll), a njegov rad doneo je filmu i jedinu osvojenu nagradu Oskar. „Legenda o jeseni“ bila je nominovana za tri Oskara, a Tol je osvojio nagradu za najbolju fotografiju.
Prostrane ravnice, planine, oluje, sneg i zlatna svetlost zalaska nisu samo raskošna pozadina. Priroda prati unutrašnji život likova, posebno Tristana, koji kao da se u njoj oseća prirodnije nego među ljudima. Veliki deo emotivne snage filmu daje i muzika Džejmsa Hornera (James Horner), kompozitora koji će nekoliko godina kasnije napisati muziku za „Titanik“.
Snimanje, međutim, nije bilo ni približno tako romantično kao što izgleda na ekranu. Edvard Zvik je 2024. godine u memoarima ,,Hits, Flops, and Other Illusions„ otvoreno pisao o napetom odnosu sa Pitom tokom produkcije. Problemi su počeli još pre prvog snimljenog kadra. Posle zajedničkog čitanja scenarija, Pit je bio toliko nezadovoljan da je njegov agent javio studiju da glumac želi da napusti film. Producent Maršal Herskovic (Marshall Herskovitz) uspeo je da ga ubedi da ostane.
Postojao je i finansijski problem. Nekoliko nedelja pred početak snimanja studio je zahtevao smanjenje budžeta. Zvik i Pit pristali su da se odreknu polovine svojih honorara kako film ne bi bio zaustavljen, uz dogovor da će, ako film dobro prođe u bioskopima, biti dodatno plaćeni. Zvik je kasnije napisao da je to bila jedna od najboljih opklada koje su napravili.
Produkcija je samo četiri nedelje pred početak snimanja još tražila glumicu za Suzanu. Među glumicama koje su dolazile na probu bila je i mlada Gvinet Paltrou (Gwyneth Paltrow), ali je Zvik smatrao da je premlada za ulogu.
Rešenje su pronašli pred sam početak snimanja. Kasting direktorka preporučila je Zviku da pogleda televizijski film „Staljin“ (Stalin), u kojem je igrala tada relativno nepoznata britanska glumica Džulija Ormond. Pit i Ormond uradili su probno snimanje. Reditelju je, prema njegovom sećanju, već posle prve scene bilo jasno da su pronašli Suzanu.
„Legenda o jeseni“ nastala je prema istoimenoj noveli američkog pisca Džima Harisona, objavljenoj 1979. godine. I iza nastanka te priče krije se zanimljiva anegdota.
Harison je Zviku ispričao da je pronašao stare porodične spise i pisma u jednom sanduku na tavanu. Nakon što ih je pročitao, zaspao je, a kada se probudio, priča mu se pojavila u celini. Tvrdio je da je potom pisao oko dvanaest sati bez prekida.
Kada je filmska adaptacija promenila pojedine delove njegove priče, Harison zbog toga nije pravio problem. Njegov stav, prema Zvikovom sećanju, bio je jednostavan: „Knjiga je knjiga, a film je film.“
Zanimljivo je da film koji je tokom godina stekao toliko odanih gledalaca nije svojevremeno jednoglasno osvojio kritiku. Jedni su hvalili fotografiju, glumu, epski zamah i Pita, dok su drugi smatrali da film previše zalazi u melodramu. Publika je bila naklonjenija: prema podacima ,,CinemaScore“, dala mu je ocenu A-.
Bioskopski rezultat pokazao je koliko je publika želela ovakvu veliku porodičnu priču. Film je snimljen za oko 30 miliona dolara, a širom sveta zaradio je više od 160 miliona dolara.
„Legenda o jeseni“ ne štedi ni svoje junake ni publiku. U njoj su velike ljubavi, rat, smrt, osveta, strast, porodični lomovi i ljudi koji svoje odluke često skupo plaćaju. To je raskošno snimljena porodična saga o ocu i sinovima, braći koja se vole i sukobljavaju, ljudima koje rat zauvek promeni i ljubavima koje ne dolaze u pravo vreme.
Entoni Hopkins daje filmu težinu, Bred Pit Tristanu donosi neukrotivost, a muzika Džejmsa Hornera i fotografija Džona Tola čine da prizori američkog Zapada ostanu u sećanju dugo posle završne scene.
Zato je „Legenda o jeseni“ film kojem se vraćamo iznova!
AUTOR: LENA KARMAN
Otvoren 53. FEST: Na scenu izašli preživeli logoraši Jasenovca, premijerno prikazana „Djeca Kozare“
