Ljubavna pisma Pavla Vuisića, koja je njegova supruga Mirjana decenijama brižno čuvala, prvi put biće dostupna javnosti, godinu dana nakon njene smrti i u skladu sa njenom poslednjom željom. Na stogodišnjicu rođenja velikog glumca, Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat objavili su jedno od njegovih pisama, koje je najpre pročitano na Pašinom grobu u uskom krugu članova i prijatelja Udruženja Adligat.
Mirjana Vuisić je osnivaču Udruženja Adligat Viktoru Laziću poverila ljubavnu prepisku uz molbu da bude objavljena tek nakon njene smrti.
PROČITAJTE I OVU VEST:
– Niko Paju ne poznaje, niko. Ako javnost sazna kakav je bio prema meni, možda onda shvate koliki je bio emotivac. Možda onda shvate zašto ga je tako duboko pogađalo sve što se oko njega događalo – dekadencija vlasti i bogataša, plitkoća slave, masovno iskorišćavanje ljudi, pa i glumaca. Ja ne mogu da objavim pisma koja čuvam bolje nego oči u glavi dok sam živa, jer verujem da on to još uvek ne bi želeo, a i neprijatno mi je da me posle progone paparaci. Ali ti dajem amanet – izloži pisma odmah u muzeju, ali ne dozvoli da ih čitaju, a onda, kada mene više ne bude, objavi ih javnosti kako misliš da treba. Neka konačno svi saznaju ko je u stvari Paja. Ne, Paja nije bio velikan glume. On je bio velikan emocija – govorila je Mirjana Vuisić.
Govoreći na grobu Pavla Vuisića 10. jula 2026. godine, Viktor Lazić opisao je drugu, javnosti gotovo nepoznatu stranu slavnog glumca.
– Život je prema njima bio grub, ali su zato oni među sobom razvili nežnost neviđenih razmera. Jedno drugom su tepali. Pisma su napisana „bebećim“ jezikom – „vojim te“, „Mimijanice moj najsađi“, „satki moj“, „neizmelno se vojimo“ napisano je gotovo na svakoj stranici. Ta u svakom smislu krupna figura srpskog filma, taj neprikosnoveni, samouvereni velikan, bio je prepun emocija. Bio je gladan samo nežnosti, nežnosti, nežnosti. Bolovao je jer nije bilo dovoljno nežnosti u svetu, jer je sve što je video bilo grublje od njega, nepodesno za tananost njegove duše.
Lazić je dodao da mu je Mirjana više puta govorila kako je Vuisić u više navrata razmišljao o samoubistvu.
– To nije učinio, uveren sam, samo zbog nje. Ljubav prema Mirjani držala ga je u životu, o čemu i piše u svojim pismima – rekao je Lazić.
Lazić ističe da mu je Mirjana lično poklonila ljubavnu prepisku sa Pavlom Vuisićem, koja broji tridesetak pisama.
– Poštovao sam njenu želju i njenu intimu. Jedno pismo smo tada izložili u muzeju i bilo je deo naše stalne postavke, ali iz poštovanja čak ni to pismo nisam želeo da pročitam dok je bila živa. Pekarsku kesu za burek punu pisama od tada nisam dirao. Kada sam je otvorio, iz nje se izlila nežnost pomešana sa surovošću života. Tada mi je postalo jasno zašto Mirjana nije želela da ih objavi za života i zašto je insistirala da budu objavljena tek posle njene smrti.
Dodao je da je u planu stručna obrada, a potom i objavljivanje celokupne prepiske i svih dokumenata koji se nalaze u Legatu Mirjane i Pavla Vuisića u Udruženju Adligat.
„Ne znam, Mimijanice moj najsađi, ali čini mi se da kroz život treba da jedem govna da bih mogao da budem srećan. Želeo bih da uvek, kada ih se najedem i zaslužim nagradu, ti možeš da kažeš: ‘Satki moj Pajo, ti nisi jeo govna. To je posao koji si radio, zato se ti i ja neizmelno vojimo.’ Onda bih, miskiću najslađi, mogao idućeg jutra ponovo ispočetka. Ja kažem, i siguran sam u to, ovo što govorim nije slabost. Ako nešto i jeste, to može da se nazove samo trenutnom depresijom koju je izazvalo tvoje odsustvo.“
PROČITAJTE I OVU VEST:
PROČITAJTE I OVU VEST:
