Film koji je Martin Skorseze spasio od zaborava: „Pixote“ – istinita priča o deci ulice

Film Piksote „Pixote“ (1980) reditelja Hektora Babenka (Hector Babenko) jedno je od onih retkih ostvarenja svetske kinematografije koje je Martin Skorseze (Martin Scorsese) smatrao toliko važnim da je lično učestvovao u njegovoj restauraciji kako bi bio sačuvan za nove generacije gledalaca. Snimljen sa stvarnom decom sa ulica Sao Paula, bez filmskog ulepšavanja nasilja i sentimentalnosti, „Pixote“ ostaje jedno od najpotresnijih svedočanstava o detinjstvu bez zaštite, porodice i budućnosti – film u kome se granica između fikcije i stvarnosti potpuno briše.

Film nastao u senci vojne diktature

„Pixote“ je snimljen pred sam kraj vojne diktature u Brazilu (1964–1985), u periodu političkog popuštanja poznatog kao „abertura“. Bio je to trenutak kada su autori prvi put mogli otvorenije da prikazuju nasilje, represiju i socijalne posledice autoritarnog sistema.

Za razliku od ranijih filmova političke alegorije pokreta „Cinema Novo“, Babenka je želeo direktan kontakt sa publikom. Umesto simbolike, izabrao je realizam, umesto metafore – stvarnost. Rezultat je bio film koji je pogledalo više od dva i po miliona gledalaca širom sveta i koji je brazilsku kinematografiju prvi put snažno predstavio međunarodnoj publici.

Priča zasnovana na stvarnim događajima

Scenario je delimično inspirisan romanom „Infância dos mortos“ novinara Žozea Louseira, zasnovanim na stvarnoj policijskoj akciji iz 1974. godine poznatoj kao „Operação Camanducaia“. Tada je oko stotinu dece sa ulica Sao Paula nasilno odvedeno iz grada, pretučeno i ostavljeno na granici države.

Nijedan policajac nikada nije odgovarao za taj zločin.

Babenko i njegov saradnik Horhe Duran razgovarali su sa više od dvesta maloletnika iz popravnih domova pre nego što su napisali scenario. Upravo ti razgovori postali su ključni izvor autentičnosti filma.

Detinjstvo bez izlaza

U središtu filma nalazi se desetogodišnji dečak koji nema ni dom, ni porodicu, ni perspektivu. Brazilski sistem socijalne zaštite, umesto da ga zaštiti, smešta ga u maloletnički zatvor u kojem vlada brutalno nasilje, poniženje i strah. Deca su izložena zlostavljanju, a institucija koja bi trebalo da predstavlja sigurnost pretvara se u prostor preživljavanja.

Kada „Pixote“ uspeva da pobegne, spoljašnji svet ne donosi slobodu. Naprotiv, ulica se pokazuje kao još surovija realnost – svet droge, prostitucije, kriminala i stalne opasnosti. Ljudi i deca oko njega nestaju jedan po jedan i to nije završetak priče – to je realnost, prošlost, sadašnjost…

Deca sa ulice kao glumci

Svi glumci u filmu bili su stvarna deca sa ulice. Režiser je svesno odbio profesionalne glumce kako bi zadržao dokumentarni ton. Fernando Ramos da Silva, dečak koji igra glavnu ulogu, nikada ranije nije stajao pred kamerom. Njegovo iskustvo života na ulici vidljivo je u svakom kadru. Ta autentičnost postala je zaštitni znak filma.

Sudbina dečaka koji je igrao „Pixote“

Najpotresniji deo priče o ovom filmu događa se nakon njegovog završetka. Fernando Ramos da Silva dobio je ulogu u popularnoj televizijskoj seriji posle uspeha filma, ali nije uspeo da se uklopi u svet srednje klase. Ubrzo se vratio životu na margini društva. Sa samo devetnaest godina ubila ga je policija. Sudbina dečaka koji je igrao dete uništeno sistemom postala je tragična potvrda stvarnosti koju je film prikazao.

Estetika brutalne stvarnosti

„Pixote“ pripada filmskom pravcu koji kritičari nazivaju „abertura naturalism“ – spoju političkog otvaranja i sirovog društvenog realizma.

Film kombinuje neorealistički pristup sa dokumentarnom kamerom i minimalnom stilizacijom. Ipak, Babenko povremeno uvodi i snažne simboličke slike, poput scene u kojoj „Pixote“ posmatra statuu Crne Madone, u jasnoj referenci na roman Žorža Amada o deci sa ulice. Takvi trenuci nude kratki predah publici – ali ne i izlaz iz stvarnosti koju film prikazuje.

Zašto je Martin Skorseze smatrao da film mora biti sačuvan

Interesovanje Martina Skorsezea za „Pixote“ uklapa se u njegov dugogodišnji rad na očuvanju svetske filmske baštine. Kao autor filmova „Taksista“, ,,Bande Njujorka“, „Dvostruka igra“ i „Dobri momci“, Skorseze je tokom karijere pokazivao posebno interesovanje za priče o ljudima sa margine društva i nasilju kao posledici socijalnih struktura. Njegova odluka da učestvuje u restauraciji „Pixote“ potvrđuje da ovaj film pripada najvažnijim ostvarenjima svetskog socijalnog realizma.

Film koji i danas ostaje aktuelan

U vreme premijere film je bio nominovan za Zlatni globus za najbolji strani film, a kasnije je uvršten među sto najboljih filmova brazilske kinematografije. Danas se često posmatra kao preteča kasnijih ostvarenja o životu u brazilskim megagradovima. Za razliku od pojedinih savremenih filmova koji tematizuju policijsko nasilje, ali ga istovremeno i spektakularizuju, „Pixote“ ostaje dosledno na strani svojih junaka – dece koju je država napustila.

Upravo zbog toga ovaj film ne pripada samo istoriji kinematografije.

On pripada istoriji stvarnosti koju još uvek živimo.

Princip magazin