Posle zimskih čitalačkih večeri i prazničnih naslova, proleće donosi novu energiju i potrebu za drugačijim književnim izborima. Sociolog Lola Janković, pasionirana ljubiteljka knjiga i umetnosti, donosi za Princip magazin preporuke šta čitati u ovom periodu godine i govori o naslovima koji mogu da nas podstaknu na promišljanje, osveže čitalačku svakodnevicu i vrate nas lepršavijem susretu sa književnošću.
– Proleće i leto nekako traže knjige koje imaju protok, svetlost, lakoću – ne nužno površne, već one koje se čitaju sa osećajem kretanja. Tu često spadaju romani sa više dijaloga, putovanja, emocije koje nisu preteške ili jednostavno stil koji „diše“. Topli dani često zovu na pokret i vedrinu, pa se lako uzima nešto dinamičnije, duhovito, s bržim ritmom – putopis, savremeni roman, dobra zbirka priča. Tako da se i čitalačke navike usklađuju s godišnjim dobima. Zimi je prirodno posegnuti ka „težim“ knjigama, onima koje traže više mira, pažnje i vremena – „gusti“ romani, filozofska ili istorijska dela. Ipak, nisu svi tako sezonski – neki ljudi čitaju isključivo prema raspoloženju, ne kalendaru, već trenutnoj znatiželji – ističe sociolog.
Naslove koje preporučuje za ove znatiželjne dane su knjige koje bude radoznalost, pokreću misli i vraćaju osećaj radosti. Kako kaže, čitanje je podjednako dobro i hladnog aprilskog dana, kada se sedi pored prozora dok kiša „pada kao iz kante“ i kada se nema mogućnosti za šetnju.
– „Čarobnjak iz Kremlja“
Moćna je knjiga o Rusiji, političkim igrama, intrigama i moći – politički triler sa osvetoljubivim likovima sklonim prevarama i zločinima, uzbudljiv roman koji otvara pitanja morala, istine i integriteta. Upravo je i ekranizovana knjiga, možete pogledati i film.
„Sonny Boy“, autobiografija velikog Al Paćina
Donosi intimnu priču o umetnosti, identitetu i duhovnom buđenju, nudeći snažan uvid u put jedne od najvećih glumačkih ikona našeg vremena.
„Odlazim(o)“, Džulijan Barns
Ovo je roman o pomirenju, o potrazi za srećom i o tihoj hrabrosti potrebnoj da se kaže zbogom – i sebi, i drugima, i svetu kakav smo poznavali.
„Spajdermen“, Zoran Ferić
Donosi provokativnu i duhovitu priču o odrastanju, identitetu i društvenim devijacijama, ispreplićući crni humor s mračnim realizmom. Ovaj psihološki roman s elementima satire istražuje granice između fikcije i stvarnosti.
„Čekaj do proleća, Bandini“, Džon Fante
Fante, svojim jedinstvenim stilom, sa mnogo pažnje i osećaja, slika portret mladića koji se bori sa sopstvenim demonima i pokušava da pronađe svoje mesto u svetu. Roman istražuje duboke teme identiteta, borbe i opstanka, pružajući čitaocima intiman uvid u život mladog umetnika u nastajanju i društvene okolnosti koje ga oblikuju.
„Španska partija“, Alesandro Bariko
Kada umre kralj, kralj Španije, to se ne događa u tišini. Ubrzo će strahota smrti protresti ovaj dvor poput žalosne vrbe i povući za sobom sve što joj se nađe na putu.
„Čitati Lolitu u Teheranu“, Azar Nafisi
To je potresna i inspirativna autobiografska priča iransko-američke književnice i profesorke Azar Nafisi, koja otkriva snagu književnosti u vremenima represije i neslobode.
„Pisma Nori“, Džejms Džojs
Strastvena, nežna, sumnjičava, duboko otkrivajuća, putena, čak i prilično skandalozna – sve se to može reći za pisma koja je Džejms Džojs uputio Nori Barnakl.
„Elegija o beloj devojčici“, Zoran Panevski
Roman o Kseniji Atanasijević, našoj prvoj ženi filozofu.
Žena ispred svog vremena.
„Lepo leto“, Čezare Paveze
Jedno od njegovih ključnih dela.
„Predah“, Mario Benedeti
Napisan u formi dnevnika, Predah je intimna ispovest čoveka u četrdesetim godinama.
„Autobiografija“, Agata Kristi
Konačno smo dobili potvrdu onoga što smo dugo slutili – život Agate Kristi bio je uzbudljiviji i dramatičniji od bilo kojeg krimića.
„Igralište“, Ričard Pauers
Roman o svetu na ivici, o ljudima koji pokušavaju da razumeju sopstvenu ulogu u toj krhkoj ravnoteži i o potrebi da se ponovo naučimo da slušamo glasove okeana, zemlje i sopstvenog srca.
„Fragmenti vremena – dablinske uspomene“, Džon Banvil
Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva – istakla je ona.
Kako kaže, postoje i knjige koje podstiču unutrašnji rast i preispitivanje, a da nisu „teške“ za čitanje i dodaje da su upravo takve knjige najdelotvornije zato što su jednostavne za čitanje, ali otvaraju velika pitanja.
– Ključ je u tome da ne opterećuju stilom, već idejama. Meni posebno draga je nova knjiga dr Aleksandra Misojčića, našeg poznatog psihijatra:
„Sve ono što jesmo“
24 poglavlja otkrivaju tajne našeg mentaliteta, priča o tome šta je naučio od klijenata, ali i secira svakodnevicu i ljude koji je oblikuju.
„Čovek je slobodan jedino ukoliko slobodno i svakodnevno pravi izbore i spremno snosi odgovornost za njih“ (citiram) – preporučila je Janković.
Neretko, kada smo mlađi, posebno tokom školovanja, „prelećemo“ neka dela. Nekima bismo morali da se vratimo, jer ih možemo potpuno drugačije razumeti, pogotovo uz više životnog iskustva. Prema njenim rečima, kada smo bili mlađi, fokus je bio na analizi, umesto na doživljaju.
– Često se vraćam čitanju „Stranca“Albera Kamija, ali tu su i dela Čehova, Dostojevskog, Selimovića, Crnjanskog, Andrića – podelila je sociolog Lola Janković.
Krajnji naslov kojem je posvetila pažnju jeste „Poslednji Rusi viđeni su u Beogradu“ autorke Jelene Zelinske. To delo započeto je na zanimljiv način – otkrićem u jednom seoskom muzeju.
– Autorka Jelena Zelinska, koja je u vreme začetka romana živela u Srbiji, sasvim slučajno je došla do neverovatnog otkrića – dnevničkih zapisa Aleksandra Butakova (jugoslovenski kompozitor ruskog porekla) u jednom seoskom muzeju. Od tog trenutka, ruska spisateljica započinje dalje istraživanje o liku i delu ove fascinantne osobe, koje će postati osnova za slojevit roman o suživotu Rusa i Srba u prošlosti i sadašnjosti. Sjajna knjiga.
Sa knjigama uvek možemo da upotpunimo putovanja ili kratke izlete, i na taj način obogatimo celokupan doživljaj. Lola Janković tu preporučuje putopise, kratke priče, avanturističke romane i laganu filozofsku literaturu, poput „Mita o Sizifu“.
Na našu konstataciju da je poezija potpuno zapostavljena, Lola Janković se slaže i objašnjava da, iako deluje da je skrajnuta, nije nestala, već traži malo više pažnje.
– Ona oblikuje naš unutrašnji svet, budi emocije i hrani dušu. Meni je omiljen Branko Miljković, filozofska dubina i snažne slike. „Uzalud je budim“ je kultna pesma. Nezaobilazni Mika Antić, neposredan, emotivan, životan. Besmrtna pesma:
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Šarl Bodler, koji zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika
„Cveće zla“
Cveće zla XXVII
Ona i kad hoda, pleše i sva zrači,
njišuć lelujavu, sedefnu odeću,
nalik na dugačke zmije, što ih vrači
na vrhu štapova u taktu okreću.
Ko što su pustinjsko nebo i oluja
hladni naspram ljudskog stradanja i plača,
il ko duge mreže okeanskih struja
– tako ravnodušno i sporo korača.
Oči su joj kao brušeno kamenje,
u tom čudnom biću povremeno sevne
anđeo zapleten s telom sfinge drevne,
Sve je tu dijamant, zlato i plamenje:
Blista, poput zvezde zalud ožežene
hladno veličanstvo nerotkinje-žene.
Vito Nikolić
Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.
Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.
Oh Vito Nikolić je najdraži iz mnogo razloga. Onda Vasko Popa „Očiju tvojih da nije“, pa onda mnoge pesme Desanke Maksimović. Mnogo je kvalitetne poezije, samo treba biti spreman zagrliti je – istakla je sociolog Lola Janković za Princip magazin.
AUTOR: LENA KARMAN
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
