Pre nekoliko dana, jedan od najboljih studenata Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Aleksandar Milenković, položio je poslednji ispit i stekao zvanje doktora. Odrastao na Kosovu i Metohiji, prošao je put od dečaka koji je želeo da uči i pomaže drugima, do nosioca pohvalnice za najboljeg studenta i doktora medicine.
Kada su mu, tokom studija, uprkos odličnim ocenama, vrata studentskog doma bila zatvorena, nekoliko godina je živeo kod pisca Stefana Simića, koji je u više navrata sabirao Aleksandrovu životnu priču u tekstove – o dostojanstvu uprkos teškoćama, veri u ljude i u to da se dobrota uvek vrati. Danas, kada postaje lekar, Milenković za Princip magazin, svedoči da Hipokratova zakletva nema smisla bez ljudskosti, da znanje mora ići ruku pod ruku sa saosećanjem, i da život, ma koliko težak bio, uvek nudi prostor za rast.
Odrasli ste na Kosovu i Metohiji. Kako je to detinjstvo oblikovalo Vas kao čoveka i budućeg lekara?
– Ne postoji ništa teže, ali ni lepše od odrastanja na Kosovu i Metohiji. Kao što naše svetinje opstaju uprkos svemu, tako i kroz naše stasavanje borba postaje deo svakodnevnice, ojača nas i inspiriše da budemo bolji ljudi – što je najvažnije – a potom se to prenese i na druge sfere života. Naučio sam da cenim svaki dan, porodicu, prijatelje, zdravlje i život, jer ništa nije zagarantovano.
Koju najvažniju životnu lekciju nosite iz tog perioda?
– Mnogo je lekcija koje su mi vodilja, ali bih izdvojio onu koju su mi roditelji uvek ponavljali: gde god da si, sa kim god da si – budi čovek, jer smo pred Bogom svi isti. Nema prostora za mržnju, netrpeljivost i razlike – treba uvek tražiti ono što nas spaja i čini boljima.
Na studijama medicine imali ste gotovo savršen prosek. Šta Vas je motivisalo da uložite toliko truda i istrajnosti?
– Prva stvar je zahvalnost, jer sam dobio priliku da učim i radim ono što volim – mnogi to ne dobiju. Drugo, znao sam da nema nazad. Imao sam jasan cilj i bio svestan da od mog rada i zalaganja zavisi ne samo ishod studija, već i život koji sledi. Uvek sam se vodio time da uradim ono što je do mene, najbolje što mogu, a ostalo prepustim Božijim rukama.
Kada ste prelazili sa studija na Kosovu u Beograd, nije Vam bilo lako. Kako ste se tada snalazili i šta Vam je to donelo?
– To je bila teška, ali plodonosna odluka. Otići u nepoznato, u nesigurno, potpuno sam – ispostavilo se kasnije kao najbolja odluka. Donelo mi je samopouzdanje, veru, nove prilike, uspeh, prijatelje i uspomene koje su me oblikovale u potpuniju ličnost.
Da li ste ikada tokom studija pomislili da odustanete? Ako jeste, šta Vas je sprečilo?
– Iskreno, nisam. Bilo je teških trenutaka, ali oni su, kao i sve u životu, prolazni. U takvim trenucima napravim pauzu, zastanem i osvestim gde sam sada u odnosu na početak. To mi donese mir, ali i novu motivaciju da nastavim dalje.
Živeli ste jedno vreme kod pisca Stefana Simića. Koliko Vam je značila ta podrška?
– Neke od najlepših trenutaka proveo sam sa Stefanom, njegovom majkom Zoricom i njihovim prijateljima. Značilo mi je mnogo – to se ne može opisati rečima. Uz njih sam postao bolji, otvoreniji, iskreniji, svesniji. Poverovao sam da ima dobrih ljudi koji svojim postojanjem ulepšavaju sumornu svakodnevicu i čine da svet bude bolje mesto. Drago mi je što nas je život spojio, jer sam uz njih naučio da bolje sutra počinje od nas samih – danas.
Kako gledate na to što je neko više istakao Vašu dobrotu i pažnju prema drugima nego sam uspeh na fakultetu?
– Ljudi obično gledaju kroz prizmu uspeha i potencijala, što ume da bude veliki pritisak. Zato je iznenađujuće i dragoceno kada vas neko sagleda kao celovitu ličnost i prihvati sa svim manama i vrlinama.
Drago mi je što je u meni prepoznata ljudska strana, a ne samo akademski rezultati. Čovek je mnogo više od onoga čime se bavi – važan je i njegov odnos prema sebi, drugima i društvu. Tek tada postaje kompletna ličnost.
Da li smatrate da mladi danas imaju dovoljno prilika da dobiju podršku tokom školovanja?
– Danas je lakše doći do prilika nego ranije, ali je i dalje teško. Podrška postoji, ali ponekad nije dovoljna. Rešenje je da sami stvaramo prilike – da pokušavamo, pitamo, ne odustajemo na prva zatvorena vrata. „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.“
Nedavno ste postali doktor medicine. Kako izgleda trenutak kada položite poslednji ispit i zvanično postanete lekar?
– Prvo sam osetio olakšanje, jer se sve završilo. Onda me je preplavio osećaj sreće, ponosa i zahvalnosti – sav trud se konačno isplatio. Jedva sam čekao da podelim radost sa roditeljima i prijateljima koji su uz mene od prvog dana. A kada se emocije slegnu, pojavi se i osećaj odgovornosti, straha i neizvesnosti pred onim što dolazi – rad sa ljudima i nova životna poglavlja. Ono što me vodi jeste poverenje da će sve biti dobro, kao što je bilo i do sada.
Kakvog lekara želite da postanete – po znanju, ali i po ljudskosti?
– Želim da imam dovoljno znanja i veština kao lekari koji su mi bili uzor tokom školovanja. Želim da moj rad bude priznat i u inostranstvu, ali i da doprinesem boljem zdravstvu u Srbiji. Sa druge strane, želim da nikada ne zaboravim odakle sam krenuo, zbog čega sam izabrao ovaj poziv i da ispred mene uvek bude čovek kojem je potrebna pomoć. Moja dužnost kao lekara je da mu pomognem i olakšam – znanjem, ali i ljudskim pristupom i poštovanjem.
AUTOR: LENA KARMAN
