Miloš Stanković diplomirao je glumu 2017. godine u klasi profesora Andreja Šepetkovskog. Umesto da krene sigurnim putem glumačke karijere, odlučio je da deo života provede u manastiru, gde je stekao iskustva koja su ga oblikovala i ljudski i umetnički.
Sada se vraća pozorištu, sa predstavom „Hristos u ruskim tamnicama“, koja će 2. oktobra u 19.30 časova biti izvedena u Kulturnom centru Čukarica u Beogradu (Turgenjevljeva 5). U razgovoru za Princip magazin, Miloš govori o svom putu, iskušenjima i povratku na scenu.
Kako danas gledate na put od mladog glumca, do čoveka koji je odabrao manastirski život?
– Što se tiče mog životnog puta, verujem da iza svakog puta stoji neka moćna ruka. U pozorištu bi to nazvali režijom i produkcijom. Neko bi to pripisao Bogu, neko višoj sili. Hrišćani veruju u čovekovu Bogom darivanu slobodnu volju, koja često može da bude ometana sticajem i delovanjem raznih, naizgled prisilnih i nasilnih životnih okolnosti. Ako već verujemo u Boga i njegovu silu i promisao, isto tako moramo verovati i u silu i promisao nekih tamnih i zlih sila, koje se protive Bogu i čija moć uopšte nije svetla i bezazlena.
Upravo ta isprepletanost svetlih i tamnih sila čini da čovek često mora da deluje instinktivno, da bi opstao. Pretpostavljam da je nešto od toga uticalo i na mene da krenem putem manastirskog života. A dubinu priziva mogu samo delimično da objasnim – jer, ako je Božja promisao teško shvatljiva čak i anđeoskim umovima, onda je i moj odgovor u toj dubini.
Odluka da se nakon glumačkih studija povučete u manastir iznenadila je mnoge. Šta je bio Vaš najdublji motiv za taj korak?
– Proveo sam godine kao iskušenik, ili kako volim da kažem – iskušavao sam ljude oko sebe – u nekoliko manastira u Srbiji i Crnoj Gori. Naročito duboko sam osećao pripadanje zajednici i korenima u Dečanima. Doživljavam gubitak Makedonije i Srpske Crkve u Makedoniji nečim mnogo dubljim i sudbonosnijim od gubitka obične teritorije, kako po mene samog tako i po svakog istinskog patriotu, Srbina i nadasve Pravoslavca. Sada, koliko sam spreman da stanem iza svog patriotizma i da li sam uopšte spreman, to samo Bog zna.
Proveli ste godine u monaškom životu. Koja iskustva iz tog perioda najviše nosite u sebi i da li su vam pomogla da drugačije razumete i umetnost?
– Za nekog je prava umetnost verno i istinito prenošenje surove realnosti na platno, na scenu, ispred kamera ili gde već. Za neke je to vešta, ali nikad dovoljno dobra i realna kopija stvarnosti. Za druge, prava umetnost je dublja i uzvišenija percepcija obične realnosti u kojoj živimo.
Ne znam koliko vam je poznata činjenica da je u antičkoj Grčkoj jedna od tri najgorih kazni, pored smrtne i proterivanja, bila zabrana odlaska u pozorište. Možda baš to dovoljno govori o tome zašto su stari Grci, pored umetnosti i filozofije, imali razvijenu i matematiku, pa verovatno i medicinu. Ljudi imaju potrebu da s vremena na vreme izađu iz surove i groteskne stvarnosti i vrate se u doba mladosti i igre.
Taj povratak se manifestuje odlaskom u pozorište, na koncert, na fudbalsku utakmicu, u zoološki vrt. Verovatno da je i mene ta potreba za igrom i radošću – na jedan ozbiljniji i odgovorniji način – odvela u manastir.
Kako je nastala predstava „Hristos u ruskim tamnicama“ i šta vas je inspirisalo da baš nju donesete na scenu?
– Predstava je nastala na četvrtoj godini studija, pre mog odlaska u manastir, kao potreba za begom od stvarnosti, za katarzom i čistoćom.
Gledaoci kažu da je ovaj komad više od pozorišta – da je to duhovno iskustvo. Šta je za vas lično „Hristos u ruskim tamnicama“ i šta za vas danas predstavlja vera?
Za mene vera predstavlja bližnjeg. Uzrastanje ka Bogu treba da se dešava kroz bližnjeg, jer Hristos propoveda: „Ljubi svog bližnjeg kao samog sebe.“ I tako bi trebalo da bude, iako često u životu nije tako.
Saveti našeg profesora Nebojše Dugalića, koji nas je vodio tri godine, naterali su me da se odvažim na stvaranje ovakve predstave. Može čovek i na sceni naći tišinu i molitvu, ako je dovoljno dobar i istrajan, kao što i u manastiru može da nađe umetnost. Sve zavisi od čovekovih namera i istrajnosti.
Niste na društvenim mrežama, nemate reklamu ni sponzore, a ipak publika dolazi. Kako objašnjavate taj odnos ljudi prema vašem radu?
-Najbolji odgovor je da pogledate predstavu.
AUTOR: LENA KARMAN
