Na 1.250 metara nadmorske visine, na snežnoj visoravni Peštera, gde vetrovi nanose smetove visoke i do dva metra, a temperature padaju i do -30, svakodnevica porodice Kurtagić izgleda kao prizor iz nekog drugog vremena. Bez modernih pogodnosti – ali sa više od 1.500 ovaca i još više složnih članova porodice.
– Možete ovde videti jedan deo, oko stotinu komada. Same će one izaći, naučile su na obrok. Ostale su smeštene na drugom imanju i tamo ih čuvaju druga braća. Raspoređene budu i na tri teritorije. Kada je zima, ni oni kod nas, ni mi kod njih. Nanosi su toliki da su neprohodni – kaže Ekrem Kurtagić dok nas provodi kroz jednu od štala.
Porodica Kurtagić ima najveće stado ovaca na Balkanu – i sve rade sami. Ne koriste tuđu radnu snagu. Od 100 ovaca koje je nekada davno držao njihov otac Ćerim, danas proizvode i do tri tone sira godišnje. Najveći deo ovaca ne prodaju, jer kako kažu – šire stado.
– Ko zna, možda dođemo i do dve, tri hiljade grla – ako zima ne pojede previše hrane – ističe jedan od braće Kurtagić za Princip magazin i dodaje da je posebno srećan što će imati ko sav taj posao da nasledi i preuzme:
– Od našeg babe Ćerima i majke Selime – osmoro sinova i jedna ćerka, i 21 unuče. Deca imaju vremena i za igru, ali isto tako dobro znaju svoje zadatke.
Najmlađi vragolasto odgovaraju da najviše vole da se sankaju, dok stariji unose seno u štalu i raspoređuju obroke među stokom. Na temperaturi od minus 20 igraju se bez rukavica i kapa. Na naše pitanje da li im je zima, kratko odgovaraju:
– Nije nama nikada zima.
A na pitanje ko se više sluša – mama ili tata – odgovaraju: babo Ćerim!
– Slušaju me vala kako kojem šta reknem, i ovi stariji i ovi najmlađi. Mora tako ovde, ovde su oštrije zime, oštriji vazduh, oštrije sunce. Zime su legendarne – i do minus 40 – objašnjava Ćerim Kurtagić.
Na pitanje kako se radi na tim temperaturama, on kratko odgovara „Kako mora. Posao ne pita za temperaturu“.
– Od svega je najlepše zdravlje, dobra volja i bogatstvo, ali na selu se muči podosta. Nikada nisi viljno da odeš na more. Hajvan hoće stalno da ga poslužuješ i nemaš to nikada nešto drugo da izmeniš – odgovara on.
Nekada je sve bilo teže, objašnjava. Danas postoje mašine i rad u polju i sa stokom je mnogo drugačiji. Veli mnogo mu je u životu pomogla njegova supruga Selima.
– Nije to kao sad – pa se vodaju, pa ne znaju šta će. Ja sam je jednom video i to je to. Tada su se devojke krile od momaka – kazao je Ćerim Kurtagić.
Do šporeta, oko stare majke Selime sedi desetoro unučadi. Na pitanje koliko ih ima i što su po svetu, kroz smeh odgovara: – Ni broja ne znam.
Poslovi su podeljeni. Ovce muzu muškarci, ali žene prave sir – i to tri tone godišnje. U jednoj bačvi bude 55 kilograma čistog, punomasnog ovčijeg sira.
– Način pripreme je malo specifičan – prvo se usiri, pa se kriške seku i cede. Ovakav kvalitet je unapred prodat i nemamo problema sa plasmanom. Dobro je, ne žalimo se – objašnjavaju snaje porodice Kurtagić.
Uprkos lepotama, na Pešteru ne vrebaju opasnosti samo od mraza. Vukovi i medvedi su noćne senke pešterske visoravni. Pre nekoliko godina vukovi su im zaklali 50 ovaca.
– Oborili su torove, čak su zaklali i naše pse čuvare. Gubitak je bio ogroman u svakom smislu – ističe Ekrem Kurtagić.
Od tada, porodicu i stado čuvaju pastirski psi kangali – borci protiv zveri, a prijatelji dece. Da njih nema, ne bi mogli, kako objašnjavaju, da sačuvaju ovce na surovom Pešteru.
– Bez njih smo kao bez očiju. Treba sačuvati stado od predatora i divljih zveri. Imamo odrasle kangale koji su se nekoliko puta hvatali u koštac – i sa vukovima i sa medvedima – i to pobednički – sa osmehom priča Saladin Kurtagić.
Iako su za Dan državnosti odlikovani Zlatnom medaljom za zasluge, najvažniju nagradu već su dobili – ostali su svoji na svome.
– Rodno mesto uvek privuče čoveka, a ono najvažnije – sloboda. Kao ptica. To sam sada ja – kaže Ramo, koji se posle 40 godina rada u Nemačkoj vratio na dedovinu.
Na Pešteru, u prirodnoj raskoši ledenica i bistrih potoka, laveža opasnih pasa i zavijanja zveri, gde vetar ne duva već huči – Kurtagići nisu samo porodica. Oni su živa zadruga, stub jedne kulture opstanka. Šalju poruku da porodica može opstati i u ovim sumanutim vremenima – kroz zajedništvo i rad, poštovanje starijih, ali i uvažavanje onih mlađih.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
