U drugom delu intervjua sa Tjašom Črnigoj i Tijanom Todorović istražujemo kako su kroz psihodramu, vizuelne umetnosti i lične priče sagovornica otvorile prostor za razgovor o temama poput seksualnog pristanka, intimnosti i različitih iskustava žena.
Autorke otkrivaju kako su kreirale sigurno okruženje za sagovornice, balansirajući emocionalnu težinu intervjua, dok su umetničke prakse koristile za transformaciju priča u predstave koje osnažuju publiku.
Drugi deo intervjua pruža dublji uvid u povezanost umetnosti i društvenih promena, ukazujući na važnost empatije, sigurnog prostora i angažovanog dijaloga u suočavanju sa društvenim normama.
FOTO: Nada Žgank
Tjaša: Pričati s nekim o ličnom iskustvu je uvek osetljivo, posebno kada se radi o temama koje su toliko lične i intimne. Kada sam prvotno predložila ideju o tome da to bude dokumentarno, zamislila sam da bi bilo zasnovano na razgovorima sa stručnjacima i sa ženama, gde bi žene delile svoje priče. A kad smo nakon toga stvarno počele raditi, sam se pitala hoćemo li uopšte naći osobe koje žele da razgovaraju.
Zapravo, najčešče koristili smo takozvano snowball metod, što znači da razgovaramo sa ljudima koje poznajemo i pitamo ih da li znaju nekoga o bi želeo da podeli svoju priču. Ili znaju nekoga ko zna nekoga. To se pokazalo kao legitimna metoda, iako nisam znala da tako nešto ima naziv. To sam saznala kasnije, kad smo več puno toga napravile.
Meni je bilo jako važno da niko ne oseća pritisak da priča. Važno mi je bilo, da intervjuisamo samo osobe, koje so stvarno želele pričati i koje su jasno izrazile, da žele pričati. A i tokom intervjua bilo mi je važno ostvarati prostor, da mogu slobodno reči, ako im nešto nije okej, ako ne žele da pričaju ili ako im je neko pitanje previše.
Na kraju bilo je iznenađujuće koliko nije bilo teško pronaći voljne sagovornice. Nekako so žene htjele pričati o tim stvarima. Inspirisalo me, kako su se angažovale u smislu – da, vreme je, da se priča o ovome, važno je, želim da inspirišem druge žene.
Znači, radila sam većinu intervjua zajedno sa performerima, svaka je imala svoje teme. Uvek smo imale pravilo da poštujemo želje sagovornica. Nakon intervjua, uvek smo ostajale u kontaktu s njima, da znaju šta radimo s njihovim pričama. Kada bismo birali delove za korišćenje, slali bismo im to na odobrenje, da se uverimo da im je sve u redu. Ako su rekle da neki deo ne žele, onda smo to poštovali.
Bilo mi je važno da osećaju poverenje i da im bude jasno da ništa ne radimo bez njihove saglasnosti.
Tijana: Pa, to je nešto što nosiš sa sobom, znaš? Kad dođeš kući, ti osećaji su u stomaku. Živeli smo s tim pričama, ali mislim da je Tjaša imala ključnu ulogu u tome da, bez obzira koliko je sve teško bilo, pronađemo način da se nosimo s tim. U svakom slučaju, meni je bilo lakše jer sam retko imala direktan kontakt sa intervjuisanim osobama, a sa druge strane, moja pozicija je bolja u tom slučaju jer onda priču, kao i gledalac, možeš da projektuješ na sebe ili bilo koga drugog.
Svaka tema je emotivna i stvarno je važno imati neku tehniku kako se zaštititi. Taj psihodramski moment, stvaranje sigurnog prostora, je ključan. Bez obzira na to što nosiš te misli kući, važno je znati svoje granice. Ljudi često ne shvataju koliko su granice bitne, a na našim prostorima se to pitanje samo vrti po Instagramu.
U tom smislu, pokušali smo da uvek održimo tu svest o granicama i da se ne preopteretimo. Znači, kako god da se osećaš, važno je imati podršku i znati kada treba stati. Mislim da je to bio ključ našeg procesa, jer bez toga, moglo bi postati previše.
Tjaša: Važno mi se čini, da naglasim, da mi nismo razgovarale samo s ženama koje su prošle kroz teške traume, nego s različitim ženama koje su imale razna iskustva. Mi smo se trudile da prikupimo raznolika iskustva, od svakodnevnih do onih koja se smatraju tabuima.
Bilo nam je važno uključiti žene s različitim pričama i perspektivama. Htele smo prikazati širok spektar iskustava, a ne samo one najintenzivnije priče. Jer i razgovor o seksu i intimnosti može biti veoma različit, zavisno od ličnih okolnosti. U tom smislu, zaista smo se trudile da svaka žena bude poštovana i da se oseća sigurno dok deli svoju priču. Sigurnost su omogućavale granice i jasni dogovori među nama — i naravno, poštovanje tih dogovora.
FOTO: Branka Keser
Tijana: Pomenuo si psihodramu, i mislim da je ona igrala značajnu ulogu u stvaranju ovoga. Nikada nismo o tome pričale. Kada smo tražile intervjuanke, ja sam se uključivala samo kada sam poznavala nekoga koga bih mogla preporučiti. Nije mi bila uloga da vodim intervjue, ali kada se susretneš sa tim materijalom, posebno ako poznaješ ljude o kojima se radi, nije lako. Iako su priče normalne ljudske priče, kao u slučaju jednog para, najviše me je potreslo raditi s pričama žena sa invaliditetom i njihovim seksualnim iskustvima. Za predstavu sam crtala male crteže na folijama koje smo kasnije koristili kao slike njihovih života—samo jedna ili dve rečenice za kontekst.
Tijana: Treći deo serije koji se bavi ženama sa invaliditetom i njihovim seksualnim životima, zasnovan na intervjuima sa tim ženama, a sve je napravljeno kroz vizualni pristup. Izabrala sam ovaj primer iz treće lecture performanse jer se veže uz priče i psihodramu, jer je važno kako naučiš da čuvaš aktere unutar te priče. Na osnovu tih priča, morala sam da crtam male crteže koji su kasnije igrali u predstavi.
Kada čuješ glasove, shvatiš da su te priče takve. Ponekad ne znaš kako određeni ljudi izgledaju, i to vizualizovanje je izazovno, posebno kada se radi o ljudima sa invaliditetom. Ulaziš u vrlo ranjiv prostor, i često se osećaš kao da nikada ne razmišljamo o ovome.
Tijana: U drugoj predstavi “Consentire”, koja se fokusira na konsenzus, moj, za mene potpuno nov zadatak je bio da crtam uživo dok se u pozadini čuju izjave raznih žena, koje izgovara naša glumica. Te priče su, po znacima navoda, obične i svakodnevne, posebno u kontekstu seksualnih odnosa i pristanka. Seksualni pristanak bio je centralna tema, istraživala sam mnogo o tome, jer sam dolazila do različitih materijala.
Tijana: Prostor u kojem igramo Consentire je specifičan, ovu predstavu igramo u čitajućoj sali koja je za tu priliku scenografski prilagođena našoj temi. Podsjeca na sobu, galeriju- izložbu, staklenu bastu, vrt.. Izložba u našem igrajućem prostoru je veoma povezana i informativna. Izložba se odnosi na prostor u kojem se odigrava predstava Consentire. Taj prostor je zamišljen kao DIY soba, koja sadrži klavir, baletni pod, mnoštvo biljaka, a podeljena je u četiri poglavlja, čije su definicije ispisane na plavim papirima. Na primer, jedno od tih poglavlja nosi natpis „da znači da“, drugo „ne znači ne“, itd. Uz to, svako poglavlje prati QR kodove, koji vode do snimljenih priča vezanih za temu.
Tokom procesa, ja sam okrenuta leđima, a glasovi dolaze do mene. Imam jedan vrlo jednostavan zadatak — iscrtavanje slike ugljem.
Predstava počinje mojim crtanjem slike koja je, zapravo, nikada završena. U određenom trenutku, u prostor ulazi performerka sa zemljom i započinje sadnju – nikada do kraja, moglo bi se reći, okopavanje. Zajedno s njom, vokalna performerka kontinuirano prati ovu akciju svojim glasom, dok sa zvučnika odzvanjaju svjedočanstva žena. Ovo sve daje širi kontekst samoj izložbi.
Moj zadatak je da nacrtam sliku koja je zajednička svim pričama, a to je pitanje pristanka. Ugljem na velikom plavom papiru skiciram ženske noge i međunožje, a zatim se pojavljuje muški lik. Taj muški lik se stalno menja, zavisno od priče koja se čuje na zvučnicima, a od svakog ostaju samo obrisi. Na taj način nastaje portret koji u sebi nosi mnoštvo drugih portreta, ali „ta slika” ostaje uvek ista.
Svako se može prepoznati jer ovi crteži nisu savršeni, akademski izvedeni, već su to samo skice likova, naznake opštih karakternih crta i situacija kroz koje svi prolazimo ili smo prolazili u kontekstu teme koju „pristanak/consentire“ istražuje. Pitanje pristanka je nešto što je stalno prisutno, pa zbog toga crtež nikada nije završen, savršen, do kraja ispravljen. To je pitanje koje živi sa nama i iznova postaje izazov u odnosima – pitanje dvoje ljudi, a ne odluka jednog.
Nevjerojatno je koliko puta smo to igrali ili vežbali; uvek čujem iste ili nove glasove. U tom trenutku, možeš se prepoznati ili prepoznati nekoga koga znaš. Dok crtam ili kasnije, sve to nekako ulazi i izlazi u crtež, i ostaje tu. Stvara se ta svest o prisutnosti tih tema i koliko o njima ne razgovaramo.
Tijana: U toj atmosferi koja je stvorena tokom vežbi i procesa, nemaš traumu. Umesto toga, na zdrav način uspevaš da zaštitiš svoje emocionalno iskustvo. To je kao da transformišeš bol u umetnost, u neki cilj, nešto što možeš predstaviti. Na taj način, uspevam da zadržim kreativnost i da izražavam sve ono što ovi glasovi predstavljaju.
