Ima više nagrada od prosečnog Norvežanina, sunarodnike je naučio da pevaju srpske dečje pesmice „Deda Mraze“ i „Zakleo se bumbar“, proglašen je za umetnika godine i svirao je na venčanju norveške princeze – ovako bi se ukratko mogao opisati bogati muzički opus profesora Jovana Pavlovića.
Posle 30 godina svetske uspešne karijere Beogradu je poklonio prvi solo muzički koncert, na kojem je ulaz bio besplatan. Nakon petominutnih ovacija, fotografisanja i bisa, profesor džeza univerziteta u Norveškoj, ukazao je poverenje magazinu Princip.
FOTO: Nora Nystuen
– Prelepo je doći ponovo u Beograd, a posebno povodom koncerta. Bila je fenomenalna atmosfera i divna publika. Osetio sam odličnu energiju koja mi je pomogla da se sa velikim samopouzdanjem upustim u neke nove muzičke pravce, a takve stvari meni mnogo prijaju – istakao je Pavlović.
Prošle godine je izdao novi album, a kako Norveška finansira njegovu promociju, neminovno je bilo da održi nastup u Beogradu iz kojeg je otišao sa svega 18 godina. U trenutku inflacije, rata i nemaštine, bolji život je potražio u zemlji od 1.000 fjordova, Odina i Tora. Ljubav prema harmonici bila je uveliko ukodirana pre nego što je napustio zemlju i to mu je značajno pomoglo u inostranstvu.
– Kada sam imao pet godina igrao sam se na podu porodične kuće u Ovči i tada se na televizijskom programu pojavio harmonikaš. Prema priči roditelja ja sam odmah ustao i uzeo rukama da sviram zamišljenu harmoniku. Tako sam dobio prvu malu „Weltmeister“ od 48 basova, na kojoj sam počeo da sviram – rekao je profesor.
Nakon napuštanja Srbije sve mu je krenulo da se razvija na bolje, kako u privatnom, tako i u muzičkom smislu. Sa druge strane teško mu je palo odvajanje od rodnog grada.
– Shvatio sam da se nostalgija ne gubi, čovek samo nauči da sa njom živi. Da bi se čovek integrisao, neophodno je mnogo više od poznavanja jezika.
Jezik se uči godinama i prve četiri godine mi je bilo posebno teško. Kada se sve stabilizovalo, počeo sam Norvešku da vidim kao dom, a kuću u Beogradu kao vikendicu – rekao je Jovan Pavlović.
U početku je svirao klasičnu muziku, koju više ne svira. Njegova muzika je invencija na akordu, autorska sa elementima džeza, folklora sa Balkana i princip kojim se služi u dugogodišnjoj karijeri je improvizacija. To što se upuštao u nepoznato, mu je ujedno i dalo najviše mogućnosti.
– Moja velika volja i želja da nešto ostvarim, moj usud da krenem u nešto potpuno novo, sve to mi se vratilo pozitivno. Donelo mi je puno podrške i saradnju sa muzičarima iz drugih zemalja. Puno komponovanja i aranžmana, za film, za pozorište, za simfonijski orkestar, zaista bogato i veliko životno iskustvo. Posebno moram da budem zahvalan zemlji u kojoj živim. Norveška mi je dala široki spektar mogućnosti i umetničku stipendiju koja mi je mnogo pomogla. Imao sam sreću da sam dobio nagrade koje su mi puno značile u karijeri, kao što je na primer umetnik godine. Dobio sam stipendiju gde sam sarađivao sa umetnicima iz Palestine. Onda sam bio tamo i radio sa njima albume. Volim da kažem da imam više nagrada nego prosečni Norvežanin. Sve to što sam nabrojao mi je mnogo pomoglo i dalo motivaciju da radim još više i da stvaram još više – objašnjava Pavlović za magazin Princip.
FOTO: Privatna arhiva
Na proputovanju svetom stekao je mnoga iskustva i ostvario mnoge saradnje i poneo uspomene koje će pamtiti do kraja života. Jedna od njih je sviranje Laponcima u dubokom snegu i temperaturnom minusu.
– Bili smo sa jednim bendom koji je svirao romsku muziku i cimbalista je bio Mađar od 140 kilograma. Svirali smo bukvalno na granici sa Rusijom na nekom festivalu gde se Laponci u roku od sedam dana i krste i venčavaju i razvode. Severna provincija Finske, Laponija je dobro poznata po ogromnim razdaljinama i došli su neki Finci na sankama prilično pijani.
Čim su ustali da igraju, jedan od njih je pao na kontrabas i slomio ga. To je bilo na početku koncerta, tako da smo ceo taj koncert svirali bez basiste, koji je utučen završio u hotelskoj sobi – kroz smeh priča Pavlović.
Ima on iza sebe takvih mnogo priča, ali nama je u Srbiji posebno poznata i draga ona kako je 60 pank rok modernih Vikinga naučio dečje srpske pesmice. Na pitanje kako je došlo do te posve zanimljive i značajne saradnje, profesor Pavlović, takođe kroz smeh objašnjava da ih je spojila narav.
– Oni žive u delu grada u kom ja živim. Kada se pojavila priča da će taj deo u kojem oni žive da se poruši jer su meštani previše slobodnog duha, oni su napravili jednu vrstu protesta, tako što je došlo 40 pankera da peva. Kako oni ne poštuju autoritet, što je meni slično jer sam i ja takav, odmah smo se združili. Tada su oni meni dali predlog „Hajde da idemo u Srbiju“ na moje pitanje „Koliko vas?“ rekli su oko 60. Smislili smo sve gde ćemo da ih smestimo i tada je meni sinula ideja da izvedu dečje pesmice na srpskom. Na pravoj probi sam se smejao dobrih pola sata. Onda je taj snimak okačen na Jutjub i ja i danas dobijam mejlove i poruke oduševljenja od svih naših ljudi sa prostora Jugoslavije – rekao je profesor.
Ovaj put u Srbiju je doveo 22 studenta džeza, za koje je organizovao masterklas sa Slobodanom Trkuljom i Biljom Krstić. Objašnjava da studente dovodi godinama u Beograd i da su im uglavnom pozitivne impresije. Misli da dosta znači i to što ovde imamo lepo vreme. Trenutno su na proputovanju po Evropi i osim časova muzike, voli sa njima da podeli i lekcije o životu.
– Savetujem ih uglavnom da razmišljaju individualno, nikako sebično. Dobro je imati odlične ocene, ali je isto tako je važno razmišljati svojom glavom. Nikako da ne upadnu i postanu deo sistema. Uvek im govorim ostanite znatiželjni i radoznali, to je ključ koji otključava život vredan življenja – rekao je za kraj razgovora profesor Jovan Pavlović.
